Централна манифестација поводом Дана сећања на жртве злочиначке акције „Олуја“ одржава се вечерас у Мркоњић Граду, у Републици Српској.
На обележавању годишњице „Олује“ говоре патријарх Порфирије, у име Срба из Црне Горе – Милан Кнежевић, у име Срба из Републике Српске – Милорад Додик, а на крају и председник Србије Александар Вучић.
Невенка Добрић је 9 месеци носила свог Синишу, родила га је, дојила га је, одгајала га је, учила и васпитавала. И оне анђеоске очи које смо могли да гледамо пре неколико минута, зликовци су угасили. И никада никоме нису рекли за Синишине очи, никада никоме нису рекли за сузу и тугу мајке. Никада их није било брига, славили су то као велику победу. Очекивали су и надали се да ваљда и ми Срби, што нисмо једном учинили у историји, би требало да се сагласимо са њима и да заборавимо те злочине, и да заборавимо те дивне очи 12-годишњег Синише, или Даринкиног 6-годишњег унука Јовице, који је на такав начин убијен на Петровачкој цести.
Вечерас ми је тешко да говорим; надахнути су били и Милан и Миле. Али ћу да говорим нешто другачије: убијали су нам људе, не по први пут. И ма колико људи да нам убијају, ма колико жртава да имамо, увек смо ми криви. Протерају нам 250.000 људи бруталном кампањом, куповином и агентурним деловањем, и у Србији и у Српској Црној Гори, свуда, на сваки начин. Покушали су да нас убеде да смо ми за то криви. Ми Срби смо за то одговорни. Не они који су их побили, не они који су их протерали, већ баш ми. И многи од нас су то прихватали, и многи од нас су у том „погрому над истином“ после тога учествовали. Од лажних прича о томе како је договорено све, од лажних прича и разних теорија завере, у којима увек морате да пронађете кривца у Београду, уместо да га тражите међу зликовцима који су намерно угасили Синишине очи.
Родила се нова генерација Срба која се више не плаши
И то је наша судбина била после Првог светског рата. 29% од укупног становништва Србија је изгубила у Првом светском рату. Помогла да они који су били на страни окупатора пређу на победничку страну. И Хрватима и Словенцима. Никада ни хвала нису рекли, већ је то, у ствари, за њих била окупација. У Другом светском рату убијали су нас немилице, нетремице, са невероватном бескрупулозношћу и бестијалношћу, онако како то ни немачки нацисти нису радили свим својим непријатељима. Некако се заборавило, и нигде ни у једном уџбенику нисмо могли да прочитамо да од свих великих градова и главних градова бивше Југославије ниједан други није био бомбардован и нападнут с почетка. Само један, наш Београд. У Загребу су нацистичке тенкове цвећем дочекивали. Све је заборављено, и нико о томе није смео да говори. А родила се нова покољења, и нова генерација Срба која их се више не плаши. Која се не стиди да каже истину. Генерација људи који се не плаше да претрпе најтеже могуће ударце, најжешће могуће кампање лажи, неистина и свега другог, али које неће да забораве и жртвују очи Синише Добрића, оне анђеоске које сте могли да видите.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ја вам се вечерас обраћам последњи пут као председник Републике Србије. Да ли ћу икада више, не знам, али желим неколико важних ствари да изговорим, мени важних, можда ће и вама бити бар нека од тих ствари важна. Ми смо у претходних 12 година много тога изменили: од ћутања о страдању Срба, о томе да нам је било најважније да се допаднемо некима тиме што бисмо говорили да, кад устанемо у пола 11, прво слушамо Северину. За нас је било важније да слушамо и глуво Гламочко коло и крајишку песму, и да не заборавимо страдање нашег крајишког народа, и у Лици, и у Банији, и Кордуну, Далмацији, свуда, и на свим местима. И тиме се и данас поносимо. Ми смо успели да се супротставимо наративу који је већ постојао: „Немојте да се замерате“. Као што су нам после Другог светског рата говорили: „Немојте да причате о Јасеновцу“. Мени су сада, пре неколико година, као председнику Србије, забранили да одем у Јасеновац. Знају да је моја породица жртва усташког терора. И баш их је било брига. И не бринем за то, знао сам ја да су они бескрупулозни, знао сам да њиховој бестијалности краја нема. Али нисам се надао да ће то у тишини да прође у Европи, у свету, и да ће сви да се праве блесави и да ћуте на то. Замислите: председник, потомак жртава, не сме да посети најстрашнији концентрациони камп из Другог светског рата. И сви ћуте. Демократске вредности, европске вредности. Нисам ту у питању ја, ту је у питању истина о Јасеновцу. Свако мало, обратите пажњу, ја сам данас узео статистику: у последњих 40 дана, тачно имате стотину текстова у медијима у Загребу. 40 дана, стотину текстова. Има симболике. О томе како је Јасеновац мит, како је то измишљотина, како су бројеви претерани, а како у ствари таквих злочина није ни било, јер је то био само радни камп. И није све почело „Олујом“.
Не заборавите, они оптужују Србију, говоре да је Србија агресор, да су Срби агресори. Па нису Срби растурали заједничку државу која се тада називала Југославија. То је била једина међународно призната творевина, Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Ви сте кренули у рушење међународно правно признатог субјекта. Ви сте изазивали те сукобе, а не ми Срби. А Срби су само желели да сачувају ту и такву државу и да остану на својим огњиштима, и ништа више од тога. И баш вас брига што лажете свакога дана, што обмањујете цео свет свакога дана. Мислите да можете то да радите довека? Мислите да нико не сме да вам одговори и да вас подсети на то каква је стварна и каква је права истина? Јесте ли некада видели било кога, било кога из Загреба, да је положио цвет на било који споменик српским жртвама? Они се нама ругају носећи на Јасеновачки цвет венце са хрватском заставом. Ругају нам се. Нису тамо страдали Хрвати. Да, било је изузетака. Тамо су страдали Срби, пре свега, па Јевреји и Роми. Кад је почео сукоб у Хрватској, прво су нам очистили градове, урбане средине. Побили људе од Загреба, Ријеке, Задра, Осијека, сви су имали своју кристалну ноћ.
Почистили градове од стварне и праве српске елите. Држали нам прилике како је Медаковић зликовац и злочинац. Усвојили своју квази-елиту, баш као што су урадили и у Другом светском рату, када су имали Саву Бесаровића, генерала Узелца и многе друге на својој страни. Србе зликовце који су зарад функције, ташне, машне и личних привилегија били на усташкој страни. Такве су држали увек под својом контролом. А онда су онај прост, обичан народ, онај наш дивни крајишки народ, слободољубиви који је увек бранио своју крсну славу, своју српску цркву, своје име и презиме, онај најхрабрији део нас, напали са свих страна, са све заједно, америчком и европском логистичком, политичком, економском и сваком другом подршком. И онда су нас још убеђивали како су наши људи, како је наш Синиша Добрић од 12 година кукавица па је отишао на трактору, а они велики јунаци, цео свет против малог крајишког народа. А Србија? Србија слаба.
Гарантујем вам да више неће бити „Олује“
И пошто говорим последњи пут као председник републике, извините, Невенка, у име свих грађана Србије, у име свих Срба из Србије, што је Србија била слаба, што је ћутала, што вас је крила, што је ћутала о злочинима, што вам није дала да дођете у Београд, што вас је склањала са аутопутева. Опростите нам, а ми себи нећемо опростити ваше сузе и очи Синише Добрића. Рекао сам први пут када смо на Рачи држали комеморативно сећање на трагедију која је задесила наш народ. Гледали сте ме и мислили: „Е, сад овај прича политичке приче, прича нешто што народ воли да чује. “ Ја никада не причам то што народ воли да чује. Чућете и за неколико тренутака зашто сам вам ово рекао. Никада то нисам радио. Увек сам говорио истину. Не заборавите, тада сам вам рекао: док сам неко у Србији, и док се питам у Србији, а знао сам шта нам предстоји, како морамо економски да оснажимо Србију, политички да је оснажимо, војно да је оснажимо, јер би нас прегазили до сада, и српску и Србију, немојте да имате никакву сумњу да то нисмо радили. Тада сам вам рекао, тада сам вам рекао: драги пријатељи, никада више, никада више, и то вам понављам и вечерас, нећемо дозволити, а знам да то говорим у веома тешком, озбиљном тренутку, и говорим вам као не лак, већ одговоран и веома озбиљан човек, човек који је најдуже на власти у Србији. Ниједан председник, нико ко је изабран на демократски начин, није дуже био на власти. Гарантујем вам да више нигде, ни у Републици Српској, нити на било којем делу територије Србије, неће бити никакве олује, погрома и страдања српског народа. Србија је довољно снажна, то данас могу да вам кажем, сачуваће и заштитити свој народ. И неће чекати, и неће се склањати, и тражити Лајбницов довољан разлог и изговор да остави свој народ на цедилу. Није замерити народу у Србији у том тренутку; Србија је била економски разбијена, политички слаба. И да вас подсетим, нисмо били ни довољно пристојни, ни довољно дисциплиновани да водимо рачуна о себи. Руководство Србије је уводило блокаде и санкције за руководство Републике Српске, руководство Републике Српске је, нажалост, политички одговарало на то, кренуле су увреде.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
И уместо као браћа и сестре, као исти род, да будемо на истој страни, неретко смо били супротстављенији једни другима, а наши непријатељи су само то чекали. И прву прилику коју су дочекали, искористили су да нам нападну, да униште и српску Крајину, и покушали да у потпуности униште Републику Српску. Што су се презали од републичких граница, тада већ државних граница? Је л’ им сметало да уђу овде, у Мркоњић, где никад није било „неколико“ Хрвата, не више од тога? Је л’ им сметало да спале сваку кућу? Је л’ им сметало да убију свакога на ког су наишли, који је дисао, мрдао се, и имао очи Синише Добрића? Није им сметало. Никакав проблем са тим нису имали. Је л’ их неко осудио у свету? Је л’ им неко неку реч рекао да су погазили међународне јавноправне норме? Није им нико ништа рекао, и све су то урадили. Јесте ли ви по ко зна који пут чули чувену Туђманову реченицу са Бриона: „Да Срби практично нестану“? Пазите ту реченицу: „Да Срби практично нестану“. То нам је говорио и Анте Павелић и Макс Лубурић, и сви су то желели. И много, много, много сте Срба побили, много, много, много сте Срба протерали. И ево нас опет, овде, у том Мркоњићу, који сте спалили. Окупили смо се, диже се српски народ, долазе нова покољења, и никада вам више неће дозволити да их газите као што сте то у прошлости радили. Видите, нема каквим се триковима нису служили. Размислите ви, свако од вас нека себе упита, поштовани грађани: колико пута је неко од нас изговорио ту синтагму „хрватски Србин“, „босански Србин“, „косовски Србин“? Замислите да ми. .. А никада нисте изговорили, драги пријатељи, „српски Хрват“, нисте то ни чули јер ми нисмо преваранти, ми смо поштовали друге народе.
Ми смо само Срби, истом народу припадамо, немојте да нас делите
Ако си Хрват, ти си Хрват; ако си Бошњак, ти си Бошњак. Никада нису могли да поднесу Србе. Они нису правили географску одредницу, него су говорили, користили присвојне придеве, и увек је било: „хрватски Србин“. Нисмо ми ни хрватски, ни босански, ни србијански; ми смо само Срби, истом народу припадамо, увек ћемо да припадамо. И немојте да нас делите, немојте да нам измишљате имена, да не бисмо почели ми вама да измишљамо имена.
Кад вам кажу у Сарајеву „Србијанац“, је ли, видећете само у чему је превара. Ја нисам Србијанац, иако сам рођен у Београду и Србији. И мој отац је, игром несрећних случаја, по том питању могао да буде Србијанац. А јесте приметили да не зову Сулејмана Угљанина „Србијанац“? Он је Бошњак, није Србијанац, а ми Србијанци, је ли? Не. Има да нас зовете Срби, иначе ћемо и ми вас да зовемо онако како ми будемо хтели.
Има да нас поштујете, да нас зовете Србима, јер ми истом роду припадамо, и никакве разлике нема између Србина из Мркоњића, Србина из Пирота, Косовске Митровице, Никшића, Београда или било којег другог града. И не будете ли променили своје понашање, ми ћемо да променимо своје понашање, па ћете да видите како ће то да изгледа. Па да видите како изгледа када ми вама будемо надевали имена и надимке. Наравно, увек су то прихватали и бројни Срби. Увек је међу нама Србима било слугу и окупатора, слугу разних агентура, оних који су на различите начине желели слом Србије. Одувек.
Хоћу да укажем на опасности, на вирове на које можемо да наиђемо, и шта бих волео да избегнете, сестре и браћо, у будућности. За нас у овом тренутку, мир је увек добар за све, јер ради за све. За нас је очување мира и стабилности тренутно најважније, јер ради за нас. Брже напредујемо од осталих, брже нам напредује економија, брже растемо индустријски, брже растемо у сваком смислу. Не заборавите, чак и у војном смислу, а надамо се да никада нећемо користити војску у одбрамбене сврхе, и у том смислу најбрже растемо. Време и мир раде за нас, раде и за друге.
Али немојте да вам ја причам, добро ви знате колико њих, како кажу, то сам на неколико места чуо, чекају друго полувреме. Ми их молимо да не чекају друго полувреме. Ми их молимо да то не раде, јер ми са њима желимо мир, желимо добре односе. Али као што сам вам рекао, српски народ је најстрадалнији народ, убедљиво најстрадалнији народ у 20. веку. Ми више немамо право да трпимо ни погроме, ни геноциде, ни злочине, нити било шта друго. Не можемо, изгубићемо народ. А ваљда смо и из свих својих грешака понешто научили. Оно што је такође важно, морамо да будемо дисциплиновани у поштовању минималних националних циљева и интереса. Демократија је важна, најбољи облик политичког режима, бољи још није измишљен. Али ми Срби морамо да знамо шта су нам елементарни циљеви, и да се око тога држимо.
Малопре је Миле рекао једну важну ствар, и чућете шта ћу по том питању тек да кажем. Ми смо се договорили пре 14 година. Био је против мене у кампањи, морам да кажем, после годину дана је рекао: „Задовољан сам, ако ништа, јер више водиш рачуна о нашим српским интересима него они пре тебе. “ Постали смо пријатељи, али нисмо се увек слагали у свему. Јесте ли приметили, људи, да у 14 година ниједном се није догодило да је било који представник државног органа Србије или Републике Српске било шта лоше изговорио о представнику или о држави Србији, или представнику државног органа Србије, и обрнуто. Никада се у 14 година то није догодило. Никада. Умели смо да будемо дисциплиновани, да будемо озбиљни, да будемо одговорни према свом народу. Не значи то да се понекад нисмо споречкали. Кажу људи: „Ти си одређивао, наређивао. “ Ја? Не. Понекад бих рекао Милету шта мислим. И кад он каже: „Могу“ или „Не могу“, ја кажем: „И да можеш, и да не можеш, Србија ће бити уз вас. “ И то је најбољи могући однос који мора да постоји.
И у цркви смо ми имали идеје које су опаке и опасне. Реч је о такозваним полицентричним идејама, о федерализовању и конфедерализовању наше цркве, а сада у последње време чујете „гле чуда“ од истакнутих српских националиста, идеје о полицентричном српству. То је смрт српског народа, то је смрт српске цркве. Када су покушали да праве православну цркву у Црној Гори или православну цркву у Црној Гори, наше владике су на време, а знам и за нашег патријарха и за патријарха Иринеја, на време осетили о чему се ради. Да су то успели, никада нам више српска црква не би била оно што је данас и оно што ће увек бити. Српска црква је иста овде у Мркоњићу, иста у Пироту, иста у Сиднеју, иста у Скопљу, иста у Франкфурту, у Мелбурну и на сваком другом месту на свету. Е, тако и ми морамо да знамо шта су нам витални национални интереси. А не да неко налази онај исти Лајбницов „довољан разлог“ и „оправдање“ за своје антисрпско понашање у томе што ће да вам каже чувену реченицу коју сте безброј пута чули: „Наши интереси су специфични. “ Ма немој, баш су твоји интереси специфични. Ти си важнији и од Београда и од Бањалуке, па су твоји интереси специфични. Ми имамо две групе људи код нас Срба који су увек радили против виталних српских интереса. И разумите ме зашто ово на овакав начин говорим, рекох, последњи пут се обраћам као председник земље.
И слушајте ме. Једна група отворено увек против свега српског. Увек су у Србији против Републике Српске, као и у Српској против Србије, имате таквих око 20%. Али они су свима нама јасни. Увек су радили за неког другог, никада нису волели српски народ, и све смо то разумели. Много су опаснији они други, који су долазили са лажних патриотских позиција и који нам данас држе придике о полицентричном српству. Какво је то полицентрично српство, где ћете Подгорицу да супротстављате Београду и Бањалуци? Где ћете Требиње да супростављате Београду и Бањалуци? То вам је полицентрично српство? То је растакање и разарање и Србије и Републике Српске, и нећемо вам дати тај полицентризам како год да га правите и како год да га називате.
Својом снагом ћемо да победимо те опаке и опасне идеје са којима се појављујете. А ко се појављује са тим идејама? Салонски националисти, дотерани, сређени, никад народ нису поштовали, презиру народ, али умеју да нам соле памет. Вучић је издајник, није заратио са Приштином, није заратио са овим и са оним. А они? Хоћете да чујете резултате?
Пошто их нисте дуго чули, јер заборављамо брзо.
Много је грешака било, много срамоте, посебно око Српске крајине 90-их година. Милошевић је пао, обећали су нам Косово је демократско питање, решићемо га, док сте рекли кекс, са нашим „европским пријатељима“. А први дан, не заборавите, одрекли се ти велики националисти који су нам држали патриотске придике, а ми ваљда пре тога били издајници. Први дан одрицања од континуитета у односу на Савезну Републику Југославију и заједничку државу, односно државну заједницу Србије и Црне Горе. Други дан пуштања на слободу албанских терориста, укључујући браћу Мазреку и све остале кољаче из Клечке. Трећи дан растакање заједничке државе и претварање у државну заједницу, да би се створили услови за независност Црне Горе. Погром на Косову и Метохији 17.марта, тишина. Ни саопштења нема, а камоли да држава нешто ради. 500.000 људи на улицу, економија Србије пропада.
Црна Гора се отцепљује као последњи сигнал да иду у оцепљење Косова. Ћуте сви. Како да добијемо изборе и како да се додворавамо песмама Северининим или не знам којим? Проглашавају независност Косова. 85 земаља 2008. године проглашава независност и подржава независност Косова.
Ћуте, кажу: „Немојте нам то за време избора“. То су нам урадили сви велики родољуби. Што јесу помогли нешто негде у Републици Српској? Јесу урадили нешто за Републику Српску? Јесу неки храм подигли? Јесу неку школу подигли? Јесу неки вртић подигли? Него заборављамо ми то. И ћутиш као председник, ћутиш као председник, ћутиш, јер мораш да гледаш само у будућност и да не подсећаш.
Нећу да ћутим, хоћу да упозорим српски народ шта нас чека ако се будемо на исти начин понашали и на исте преваре наседали. Никада се нисам мешао у ваше изборе. Колико год сам се трудио, ја увек са руководством Републике Српске морам да имам најближе односе. Никада се нисам мешао, то је ваша воља. Никада нисам тражио ни да се ви мешате у изборе у Србији. Ваша је воља кога ћете да подржавате, кога нећете, кога ћете да волите, најбоље осећате. Али сам дужан да се захвалим руководству Републике Српске, зато што ми Срби узимамо све здраво за готово. А да није све здраво за готово, објаснићу вам на следећем примеру.
Србија има обавезу да Републику Српску никада не остави на цедилу
У Црној Гори процентуално живи више Срба него у Босни и Херцеговини. 33% Срба живи у Црној Гори, око 31% Срба у Босни и Херцеговини. Је ли Босна и Херцеговина признала независност Косова? Признала би је, прва би била у реду да је призна, да се пита Сарајево и Мостар. Није дала Бања Лука. Није дала Република Српска. Није дало руководство Републике Српске, на челу са председником Додиком. А је ли Црна Гора то урадила? Јесте, прва, још 2008. године. Победили Срби, победиле Литије 2020. године. Је л’ се нешто променило? Није, још горе је. Исто и још горе. Никакву промену видели нисмо. Баш никакву. Је ли Босна и Херцеговина члан НАТО-а? Није. А не зато што неће Сарајево и Мостар, већ зато што Бања Лука и руководство Републике Српске то није дало. Зато што је следило Србију. Зато што је волело и поштовало Србију. Је ли Црна Гора део НАТО-а? Па јесте, наравно. Зато што их је било баш брига за Србију. Баш их је било брига за наше заједничко страдање 1999. године.
Они одоше у будућност, а ви Срби останите у прошлости. Е да вам кажем, знате ли колико волим да будем где год хоћете, само да не издам оца Синишу Добрића и ову дивну мајку Невенку, да бринем о њима, а не морате никада ни кластер да нам отворите, нити било шта да урадите. А ви— Четири пута су у Црној Гори изгласали декларације и резолуције да смо геноцидни народ. Четири пута. Ма не једном, не двапут, ма не трипут, није им било доста, четири пута су изгласали. Хрватска није четири пута изгласала колико је Црна Гора то пута изгласала. Не знам ни Тирана да је изгласала толико пута. Не би ли се некоме додворили. И нема томе краја. Молио сам их пре неку годину, долазили у Београд, сели, разговарали, договорили се, мислио сам. Молим вас, знамо ми да ви нећете да мењате вашу политику. Знамо ми вас. Разумемо ми вас. Разумемо све. Остаће Косово признато, све ми то схватамо. Али не морате да идете у Олују, да идете да славите, бар то покажите, да поштујете наше српске жртве. Да поштујете овог дечака ког су са 12 метака зликовци убили, бар то покажите.
Кажу: „Да, да, водићемо рачуна о томе“, хоћемо. И ево како воде рачуна. И ево како воде рачуна. И баш их брига шта их се тиче. Похвалиће их сутра неко и отвориће им још неки кластер, или затворити још неки кластер, шта год да је у питању. Ја хоћу да се захвалим вама у Републици Српској, јер сте ви увек били уз Србију. Не само својом љубављу, својом пажњом и својом подршком, већ и својим политичким деловањем. И могли су да притискају Републику Српску колико хоће, никада није Србију оставила на цедилу.
И Србија има обавезу да Републику Српску никада не остави на цедилу. Ја имам много рођака у Републици Српској, много су страдали, не само у мојој породици, већ и из породица мојих пријатеља, људи, и некако су расути и по Српској и по Србији, свуда.
И увек су сви исто мислили, и надали се нашем духовном јединству, надали се нашој сарадњи, нашим најближим односима. Не можемо да мењамо границе, али увек можемо да будемо једни уз друге и да никада не учинимо ништа једни против других. Ја сам овде научио, и данас ми је један домаћин рекао у Језеру, каже: „Александре, никада ти нећеш моћи да схватиш колико ми одавде волимо нашу Србију.
Волимо је више него многи од вас који из Србије долазите.
Драга Невенка, нисам могао да зауставим сузе. Можда сам слаб мушкарац. Када сам гледао лице и очи вашег сина.
Али вам гарантујем једно: докле год будем у могућности, борићу се за јачање и снажење Србије. Ви сте сад у нашој Србији. Никада нећемо дозволити да умре сећање на вашег Синишу, на породицу Добрић и на многе друге породице. Окупљаћемо се сваке године, а у међувремену радићемо вредно, радићемо марљиво, да снажимо нашу економију и да будемо све јачи.
И Србија и Српска. И ја вас само молим. Драги пријатељи, није све што је лепо упаковано увек добро за наш народ. Извините за све моје грешке, и ви у Српској, и ви у Србији. Извините ако сам некада показивао било какав степен ароганције.
Државу кад водите, морате да је водите да доносите тешке одлуке, и да је водите не лаким путем. Бесплатан сир је увек само у мишоловци. Лаког пута за озбиљне државе нема. Успели смо сви заједно. Србија је данас најјача у својој историји, у сваком смислу.
И недовољно јака. Мораће да буде још много снажнија и много јача. За то сте потребни ви. За то нам је потребна уједињена снага. Ми смо један, као што рече наш патријарх Порфирије, један, јединствени народ. Можете да постављате баријера колико хоћете.
Увек ћемо да носимо исто име и презиме, исте славе да славимо, и увек ћемо да се волимо. И нико то неће моћи да спречи. Али морамо да се боримо против свих трикова, свих превара, против свих лажи. И немам проблем да добар део терета прихватим на своја леђа. Они више кад не знају шта да раде, мене нападају. А ја сам најсрећнији јер се увек подсетим речи владике Сергија: мора да је нешто добро тај председник урадио кад га толико на крст разапињу. Они који нашем роду толико лошег желе. И за крај, и за крај, хвала вам што сте свих ових 12 година били са нама. Хвала вам што вам није било тешко да дођете на различита места, од Лесковца до Мркоњић Града и Приједора. Хвала вам што не заборављате крајишке жртве. А ви, драги Крајишници, извините што смо били недовољно јаки. Извините ви, јунаци српства, што смо се крили, што смо крили вас. И ту срамоту са свог образа никада нећемо моћи да обришемо.
Али ћемо гледати да у будућности себе променимо, да покажемо да смо научили лекције и да никада више не дозволимо да нам страдају деца попут Синише Добрића. То је наша заклетва, то је наше обећање. Понављам: Олује против српског народа и погрома српског народа више никада неће бити, ма ко био на другој страни.
kurir.rs/novosadska.tv
Foto: TANJUG/ FOTO SRNA/ NEMANJA VUKOJEVIĆ
