Пре стотину година, 5. августа 1926. утемељен је Архив Војводине, указом помоћника министра просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Иницијатор је био тадашњи управник Државног архива у Београду др Риста Одавић, а први управник, државни архивар, данашњег Архива Војводине био је др Димитрије Кириловић, познати национални радник. Задатак Државне архиве у Новом Саду био је да прикупља, чува и обрађује, архивску грађу са подручја Баната, Бачке, Срема и Барање.
Првобитни назив, од 1926. до 1941. био је Државна архива у Новом Саду. Као датум оснивања узима се 5. август 1926. пошто је тог дана издат указ Министарства просвете Краљевине СХС, којим је др Димитрије Кириловић именован за архивара Државне архиве у Новом Саду. Димитрије Кириловић (1894 – 1956) библиотекар, архивар, библиограф, историчар, литерата, историчар, претходно је радио на Философском факултету у Скопљу. Завршио је иначе осим класичне гимназије и богословију у Сремским Карловцима, да би потом студирао педагогију и филологију у Будимпешти, Загребу и Прагу. Докторирао је 1924. Био је такође помоћник секретара Матице Српске. Са функције у Државном архиву у Новом Саду уклонили су га окупатори 1941. када се склонио у Београду, да би се у Нови Сад вратио по ослобођењу. Главни Кириловићев сарадник, знаменити српски историчар Алекса Ивић имао је крајем те 1926. обавезу да обликује извештај о стању и обиму затечене архивске грађе на простору Војводине. Реч је пре свега била о грађи проистеклој из рада претходно постојећих жупанија на том простору, Бачко – Бодрошке, Торонталске, Тамишке, Сремске, а делом и других, као Барањске, односно области у време Краљевине СХС, какве су формално установљене Видовданским уставом 1921. године, и то Подунавске, Београдске, Сремске и Бачке (која је укључивала и нашу Барању). Историчар, универзитетски професор Алекса Ивић (1881 – 1948) за разлику од Кириловића који је родом био бачванин, рођен је у Срему. Студирао је у Бечу, историју и славистику. Међу његовим професорима били су и Константин Јиречек, велики историчар, родом Чех, аутор једне још увек незамењиве Историје Срба, или Ватрослав Јагић, знаменити слависта. Звање доктора наука Ивић стиче 1905. Извесно време био је и посланик у хрватско славонском сабору у Загребу. После стварања Краљевине СХС постаје универзитетски професор на новообликованом Правном факултету у Суботици, тада у склопу Универзитета у Београду, попут Философског у Скопљу.
Познат као ретко посвећен архивски истраживач, приредио је више збирки грађе релевантне за прошлост Срба из бечких архива. Као историограф највише се бавио историјом Срба у Хабзбуршкој монархији. Његовим најуспелијим делом сматра се Историја Срба у Војводини, публикована 1929. Неуморним преданим радом Кириловић је сакупљао грађу у склопу процеса реституције Из Беча, Пеште, Темишвара, и других центара негдашње хабзбуршке Аустрије односно историјске Угарске. Поступно је у централној архивској кући у Новом Саду у међуратном периоду прикупио материјале претходних жупанија, односно административних средишта, из Вршца, Бечкерека односно Петровграда, Сомбора, старију грађу проистеклу из делатности Војне границе, Шајкашке, Кикиндског диштрикта, разних властелинстава, грађу из периода Мађарске буне крајем четрдесетих 19. века, грађу магистрата Петроварадина, односно Новог Сада, матичне књиге популације, старе планове места, грађу Народне управе из 1918/19, различиту грађу везану за јавни живот, познате личности, све до преписке. Стицајем несрећних околности пошто је Архив до окупације априла 1941. био смештен у Петроварадину, током окупације нашао се на тлу НДХ, када је део грађе отуђен, однесен у иностранство или напросто покраден. Крај рата преостала грађа дочекала је у лагумима Петроварадинске тврђаве.
Убрзо по ослобођењу смештена је у Банску палату, потоње Извршно веће Војводине. Од тада званични назив био је Војвођанска архива, а делатност јој је омеђана на простор новообликоване аутономне покрајине. Од 1958. званични назив био је Историјски архив АП Војводине, претходно од 1951. Државна архива АП Војводине. Њеним фондовима прикључена је и заоставштина Пољопривредног архива, као и грађа проистекла из рада Дунавске бановине Краљевине Југославије (1929 – 1941) која је покривала целокупан простор данашње Војводине, са Барањом и значајном делом централне Србије, са средиштем у Новом Саду. Године 1970. установа је добила име које носи и данас Архив Војводине. У прво време, по оснивању, Архив је био смештен у простору Просветног инспекторијата, у Футошкој, Новом Саду. Пошто ту није било услова за озбиљан рад од 1934. налазио се у Петроварадину, где је дочекао и окупацију 1941. После боравка у здању Банске палате, од 1956. налазио се у Сремским Карловцима у Патријаршијском двору и згради Народних фондова, при чему је део грађе био смештен у здање Магистарта Карловачког а део у манастиру Беочин. У том периоду после поновне реституције враћен је део грађе одвучен од стане окупационих власти током Другог светског рата, из Аустрије, Чехословачке, Мађарске. Од краја осамдесетих Архив Војводине смештен је у улици Жарка Васиљевића у Новом Саду, у здању примерних димензија посебно адаптираном за потребе архива. Осим примарног посла архивистике, данас по највишим стандардима струке, последњих година, под управом др Небојше Кузмановића Архив Војводине се широко бави и издавачком делатношћу, покривајући углавном области посебне важности за историју и културу Срба.
