Гојазност је често тема о којој се говори кроз бројке, дијете и вагу, али иза многих килограма крију се приче које јавност никада не види. Алекса Марковић данас отворено говори о годинама емотивног преједања, борби са сопственим осећањима и тренутку када је схватио да промена не почиње на тањиру, већ у човеку.
Када данас погледа фотографије на којима има 30 килограма више, каже да не види само другачији изглед.Види човека који је годинама покушавао да угуши оно што га је изнутра ломило.
Сваки стрес, свака свађа, свако разочарање и сваки проблем имали су исти крај.Отварао би фрижидер, затварао се у собу. Јео је, не зато што је био гладан, већ зато што је на неколико тренутака желео да побегне од свега што је осећао.
– Храна ми није била задовољство. Била је бег. Док једем, не размишљам. Чим завршим, бол се врати још јачи – признаје Алекса Марковић.
Тако су пролазили месеци, а онда и године. Килограми су се гомилали, заједно са осећајем кривице. Дијете су решавале последицу, али не и узрок. У жељи да промени живот, обишао је бројне нутриционисте.
Сваки пут добијао је готово исти план. Дијете од 1.200 или 1.500 калорија. Спискове дозвољене и забрањене хране. Нова правила, нове забране, нова обећања.
– Нико ме није питао зашто једем. Сви су гледали тањир, а нико оно што носим у себи. Сви претпостављају да када имате вишак килограма да је то зато што само једете и да немате других проблема – додаје он.
На кратко би смршао, док би се килограми још брзе вратили, а самим тим и моменат емотивног преједања.
– Био сам разоцарачн изнова, осећао сам се као да сам изгубио још једну битку. Емотивна преједања постајала су све чешћа – признаје Алекса.
Храна је била једина ствар у којој је, макар на неколико минута, проналазио мир. Када је престао да бежи од бола, почела је права промена. Преломни тренутак није био нова дијета, нити нови план исхране. Заправо био је то тренутак када је одлучио да се суочи са собом.
Уместо да бежи од емоција, почео је да их записује. Тако је настала књига „Постоје тишине које боле“.
– Свака страница била је нешто што годинама нисам имао храбрости да изговорим. Писао сам о свему што ме болело. О страховима, разочарањима, о смрти моје мајке која је на мене оставила највећи траг. Први пут нисам покушавао да нахраним бол. Покушавао сам да га разумем – искрен је он.
Каже да је управо тада схватио оно што годинама није могао да види.
Проблем никада није била храна, то је заправо била само последица. Промена је почела у глави, а тек онда на ваги. Тек када је научио да решава проблеме уместо да их затрпава храном, почео је да мења и своје навике.
– Нисам јурио брзе резултате, био сам некако растерећен. Ишао сам корак по корак. Храна више није била утеха, нити казна, заправо сада је заиста постала само храна – признаје не скидајући осмех са лица.
Резултати су, каже, дошли као последица свега што је претходно променио у себи. Данас је 30 килограма лакши, али сматра да његова највећа победа нема везе са вагом.
– Највећа победа није што сам смршао. Највећа победа је што данас, када ме нешто заболи, више не тражим одговор у фрижидеру.
Његова прича данас привлачи пажњу хиљада људи управо зато што отворено говори о теми о којој се ретко прича.
– Гојазност, није увек последица недисциплине или лоших животних навика. Некада је то лице туге, усамљености, анксиозности и оних неиспричаних прича. И биће ми драго да помогнем сваком ко се препознао у мојој причи – додао је он.
Зато поручује свима који се боре са вишком килограма да не траже кривца у себи, већ да покушају да пронађу прави узрок. Јер тек када се излечи оно што боли изнутра, почиње да се мења и оно што се види споља.
Фото: Приватна архива
