На светски дан рода, Друштво за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС) обавештава јавност да највећа колонија белих рода у Србији, и једна од највећих у Европи, наставља да расте на недовршеном објекту поред ауто-пута у Новом Саду и ове године броји фасцинантних 75 активних гнезда!
На остацима бетонског објекта поред ауто-пута у Новом Саду јуче је завршено снимање и картирање колоније белих рода (Цицониа цицониа), током којег је утврђено присуство чак 75 активних гнезда. Овај несвакидашњи природни феномен представља највећу колонију белих рода у Србији и једну од највећих икада забележених у Европи. Према доступним подацима, већа је само колонија у граду Алфаро на северу Шпаније, где је забележено око 120 гнезда.
Развој новосадске колоније прати се од 2014. године када је на бетонској конструкцији недовршене зграде пронађено прво гнездо. Од тада број рода непрестано расте, претварајући ову необичну грађевину у јединствено уточиште за једну од најпрепознатљивијих птица Србије.
Очекује се да ће од краја јуна до средине јула колонију напустити готово 300 младунаца, који овде стасавају пред своје прво велико путовање ка зимовалиштима у подсахарској Африци. Дужина селидбеног пута који роде пређу је око 12.000 километара у једном смеру. Док то дуго и исцрпно путовање траје, роде бивају изложене разним опасностима, па често и страдају.
Угрожене су услед губитка повољних влажних и травних станишта, криволова, те судара и кратких спојева са електричним водовима. Нарочито су угрожене младе роде које се не враћају у своје гнездилиште у прве две године, односно док не достигну полну зрелост. Током те две године оне углавном лутају по Африци. Само једна од десет младих рода успева да се врати на место излегања након три године.
„Фасцинантан призор толиког броја белих рода у гнездима на једном месту постаје још фасцинантнији када знамо колики пут роде прелазе да би се овде гнездиле и које све опасности избегну оне које успешно дођу. То нас још више обавезује да се ова колонија очува као велика природна вредност“ поручује Урош Стојиљковић из ДЗППС-а.
Успех ове колоније има и другу страну. Роде које се гнезде на ободу Новог Сада значајан део хране проналазе на градској депонији, али и на остацима некадашњих влажних станишта дуж Дунава. Ритови, баре и плавне ливаде, који су вековима били њихова природна хранилишта, данас су углавном нестали под притиском урбанизације и интензивног коришћења простора.
„Колонија од 75 гнезда показује колико је природа способна да се прилагоди човеку, али и колико је човек дужан да сачува оно мало природних станишта која су јој преостала“, закључује Стојиљковић.
