Српска православна црква слави 6. маја Светог Ђорђа или Ђурђевдан. Бројне породице тај датум обележавају као крсну славу, организују се вашари у појединим градовима, а празник прати велики број обичаја. Једно народно веровање повезано је са временским приликама.
Како је најавио Републички хидрометеолошки завод, сутра ће у свим пределима нађе земље бити сунчано, у уторак пре подне претежно сунчано, касније после подне и увече умерено облачно. Од среде, када се слави Ђурђевдан, биће променљиво уз смену сунчаних периода, облачности и локалне појаве краткотрајне кише или пљуска са ређом грмљавином.
Када на Ђурђевдан загрми, то се тумачи као лош знак јер предсказује неродну и лошу годину. Посебно се то односи на плодност земље и стоке. Верује се да гром најављује да ће летина страдати.
Киша на велики празник тумачи се у нашој традицији као знак сушне године, док се ведро и сунчано време оцењује као знак плодне године.
Верује се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе. Због тога су у минулим временима сељаци палили велике ватре “да би заштитили себе и село“. Слично, у неким крајевима у ђурђевданској ноћи и даље чувају засејану пшеницу и раж јер се верује да баш тада неко може да “обере њиву” тј. бацањем чини пренесе род у свој посед.
Обичаји за Ђурђевдан
Обичаји су везани за сам празник али и дан пред Ђурђевдана. Уочи 6. маја, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Васкрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи. Ујутру се сви редом умивају овом водом:
-деца – да буду здрава као дрен,
-девојке – да се момци „граб“е око њих,
-старији – да их служи здравље
-домаћин – да му кућа буде добро чувана.
На Ђурђевдан треба пожурити и у рано јутро изаћи на поља где се бере цвеће и друге травке. Ђурђевданско цвеће је: ђурђевак, млечика, маслачак и од њих треба исплести венчиће којима се ките улазна врата на дворишту и кући. Ово се чини да би година и дом били “берићетни“, па се у народу каже: “Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Ови венчићи треба да остану на вратима преко целе године, све до следећег Ђурђевдана.
У појединим крајевима Србије се током брања цвећа девојке и младићи “гађају” биљком прилепача. То је коровска биљка, стабло јој је усправно или мало полегло, а листови на врху су лепљиви. Уколико вам се допада неки младић или девојка, требало би да баците ову биљку на симпатију, па ако се залепи, то значи да ће се и он или она “залепити за вас”.
На Ђурђевдан се од леске праве крстићи: једна грана се расцепи ножем, па се кроз њу провуче друга и тако се направи крстић који се ставља на кућу и на њиву јер се верује да он штити од громова и злих сила.
Још једно дрво данас има посебно значење, а то је граб. Када наиђете на граб у шуми током брања ђурђевка, требало би да се заљуљате на грани, како би се ваша симпатија “грабила” за вас. Поред љуљања, олисталим гранчицама граба момци и девојке ките куће и капије на Ђурђевдан, како би лакше нашли брачног друга. Наравно, бере се и ђурђевак.
На Ђурђевдан треба поранити и не ваља спавати преко дана. Ако то урадите, ризикујете да вас глава боли преко целе године. Али, народ је и за ово смислио лек. Ако вам се већ деси да данас задремате, онда на Марковдан, осмог маја, треба “спавати на истом месту” и бол ће престати.
Младићи у поноћ одлазе до кућа девојака које им се свиђају, скидају капије и односе их негде далеко и тако стварају муке родитељима који затим морају да их траже по селу. Скидањем капије верује се да ће се девојка удати те године.
Обичај је и да жене и девојке донесу увече кући воду са воденичког кола. У њу треба ставити различито биље, а нарочито селен, па се на Ђурђевдан том водом умити, да би се од њих “свако зло и прљавштина отресли и отпали”.
Молитва за Ђурђевдан
„Муке страшне избегао није, дивни Великомученик Свети Георгије. Све земаљско он презре и одрече, да Царство Небеско вечно стече. Видело је у тами што нам свима сија, слава дивног Великомученика Георгија. Душа наша смерно благодари, заступника таквог што нам Бог подари.
Сваком ко помоћ и спас од њега затражи, име светога љубав и веру оснажи. Зато се теби у муци молимо, и твоје помоћи вапијући просимо. Услиши и сада молбе наше невољне, молитве прими скромне, драговољне. Нека заступништво твоје за нас не бледи, не остави нас у невољи и беди. Чуј глас напаћеног нашег рода, сети се српскога народа. Да нам душман више не прети, помози нам Георгије Свети.“
У време ослобођења Врања од Турака, пред крај 19. века, у врањском крају постојали су многи обичаји везани за празник Ђурђевдан, а српски етнолог и историчар који је посебно био заинтересован за обичаје, културу и традицију народа који су живели у Старој Србији, Татомир Вукановић рођен у Врању, објаснио их је на одређен начин.
Он у својој књизи „Врање – етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подрчја у доба ослобођења од Турака 1878.“ пише да се у старом Врању обичавало од старине да се у рану зору Ђурђевдана обављало ритуално купање. У воду за купање, стављало се црвено ускршње јаје, здравац, коприва, дрен и друге траве које имају функцију у магији. Том водом се је обављало ритуално купање.
На купање се одлазило и у врањске воденице и ваљавице, где се купало поред воденичног кола. Веровало се је да ће онај који се окупа на Ђурђевдан, рано пре сунца, у току целе године бити здрави.
Куће и друге зграде су се китиле зеленом врбом. Дућани и трговачке радње, китили су се изнад улазних врата. Овај обичај се одржао у Врањском крају до данашњег дана.
Обичај изговарања „мантафе“ се изгубио, али су остала сведочанства о њима у делима Борисава Станковића, највећег трагичара људских душа, писца који је писао о свом родном граду, његовим људима, обичајима и традицији.
У чанак би се сипала вода, а у њу ставило црвено ускршње јаје, дрен, здравац, па би се све то ставило под бокор ружиног грма. Девојке из групе би опрале ноге свежом водом и обрисале их. Доносила би се здела испод ружиног грма, па се једна девојка покрије велом преко главе и даје јој се огледало, те она из чанка вади ките цвећа. Мантафа се изговара на турском језику, у стиховима кратких садржина. Она девојка која извади киту цвећа из чанка или ћепчета, док се у преводу казује мантафа. Свака девојка ово понавља све док се не заврши мантафа. Када се мантафа заврши она девојка која је последња извукла киту цвећа, вади је из чанка, а затим том водом почиње да прске девојке. Верује се да ће она девојка која буде испрскана том водом бити завршена и да ће је удати, због тога остале девојке беже од ње, како не би биле поквашене.
„И отпоче се мантафа. Моја мати прво је изговори на турском језику, кратка је у стиховима. У Врању жене, преводећи је на српски језик, одуже је, иските и саме допуне…
…Отпоче:
Ја не знам шта ми је! Откад те видех, свет ми је тесан. Узалуд игра, песма и весеље, узалуд све. Дођи, душо, или прођи поред пенџера, да те видим, осетим мирис твоје косе и сагледам сјај твојих очију…!“, писао је Бора у приповеци „Ђурђевдан“.
Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.
Земљорадници су око села орали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру. Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, уједно је био и најважнији од обичаја за тај дан.
У различитим крајевима обележавају овај пролећни празник на разне начине, међутим када је у питању припрема саме славе поједини ритуали овде не одступају. Припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Српске православне цркве обележава се један од највећих пролећних празника.
zena.blic.rs/novosadska.tv
Foto: Pixabay
