Пре 85 година, војним превратом, обарањем Намесништва чија је прва личност био кнез Павле и Владе Цветковић – Мачек, одбачен је споразум потписан два дана раније у Бечу, а Краљевина Југославија се сврстала уз западне савезнике у Другом светском рату.
Тим чином, војним ударом 27. марта 1941. поништено је приступање Краљевине Југославије Тројном пакту.
Пучисти су преврат започели у 02.20 по поноћи, првих сати 27. марта, да би до јутра запоседањем кључних тела у Београду, преврат био заокружен.
Пошто се сазнало да је војска извршила државни удар уследило је масовно одушевљење грађана, а потом и окупљања, манифестације подршке пучистима, пре свега у Београду и другим градовима Србије, па и широм Југославије, у Далмацији, Скопљу, Сарајеву.
Двадесетседмомартовске манифестације упамћене су по паролама „Боље рат него пакт“ као и „Боље гроб него роб“, а клицало се и краљу, слободи, војсци.
Винстон Черчил, британски премијер, пошто се догодио преврат у Београду, изјавио је да је „Југославија пронашла своју душу“.
У тој фази рата Британија се налазила усамљена у борби против Немачке, пошто је Француска капитулирала лета 1940. Совјетски Савез је у рат увучен тек крајем јуна 1941. нападом Немачке, а САД децембра 1941. нападом Јапана на Перл харбур.
У време преврата у Београду марта 1941. у Европи су борбе вођене једино у Епиру, где су Италијани напали Грке октобра 1940. Пошто су се Мусолинијеве трупе на том фронту заглавиле овај је молио Хитлера за помоћ, а Британци су се паралелно искрцали како би помогли Грцима. Управо њихово присуство на Балкану, навешће Берлин на одлучну акцију против Југославије и Грчке.
Претходно, вођени су доготрајни тешки преговори власти Краљевине Југославије са Немачком, окончани, пошто Берлин више није толерисао одуговлачење, приступањем Југославије Тројном пакту, у Бечу 25. марта.
Општа процена била је да отпор у тим околностима није могућ. Краљевина Југославија стратегијски се тада налазила у безизлазном положају, потпуно окружена, а од савезника се никаква помоћ није могла очекивати.
Протокол о приступању Тројном пакту, у име краљевске владе 25. марта 1941. потписали су министар председник Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић.
Намесништво, односно кнез Павле Карађорђевић, уз конамеснике Станковића и Перовића, је државним ударом оборено, а малолетни краљ Петар ИИ проглашен је пунолетним. Кнез намесник Павле послат је у прогонство.Преврат је извршила група углавном ваздухопловних официра, уз појединце из састава гарде. Политичку позадину сачињавали су интелектуалци окупљени у „Српском културном клубу“.
Званично, прва личност пуча био је ваздухопловни генерал Душан Симовић, потоњи председник владе. Прави мозак преврата био је међутим генерал Боривоје Мирковић, уз истакнуту улогу мајора Живана Кнежевића.Превратници су били познати по контактима са британским представницима на терену, и пре свега по симпатијама према борби коју су водили савезници.
Даља позадина преврата и данас је предмет шпекулација. Претпоставља се да су превратом, односно увлачењем Краљевине Југославије у рат против Немачке, били задовољни и у Москви и у Вашингтону.
Пошто је државни удар извршен, генерал Симовић је уз положај начелника Главног генералштаба, преузео и улогу председника Савета министара односно Владе. Слободан Јовановић, стари угледни правник, најистакнутија личност „Српског културног клуба“ такође је уведен у кабинет.
Парадокс је био да је кнез Павле током мукотрпних преговора с Берлином успео да издејствује не само неповредивост граница Југославије, него и сагласност да се од Југославије неће захтевати учешће у рату.
Личне симпатије кнеза Павла, као уосталом и српске јавности, извесно су биле на страни савезника. Реалност је међутим захтевала приступање Пакту, ма колико невољно.
Пошто је прогнан после преврата, кнез Павле се извесно време налазио у кућном притвору у Кенији да би му затим био допуштен боравак у Јужној Африци, у битно бољим условима. После Другог светског рата настанио се у Паризу.
Иако су српска јавност, опозиционе странке и патриотске групе, као и Српска православна црква одушевљено примили вест о државном удару 27. марта, пучистичка Влада је пошто је постала свесна да предстоји инвазија Немачке чак изјавила да ће поштовати обавезе потписане 25. марта.
У Берлину је међутим одмах пошто се преврат у Београду догодио наређена инвазија на Југославију. Уследио је 6. априла масивни брутални напад Немачке, Италије, Бугарске и Мађарске.
Краљевина Југославија је раскомадана, а нацистички окупатори и њихови сателити формирали су усташку Независну државу Хрватску, као и велику Албанију.
Деценијама касније, после двехиљадите, судови у Србији рехабилитовали су више актера догађа марта 1941. од Драгише Цветковића, преко Слободана Јовановића, до кнеза Павла Карађорђевића. Све њих, као и бројне дуге, по окончању Другог светског рата осудили су судови новог револуционарног режима. Било је ту различитих мотива и судбина, од оних који су тактизирањем покушали да сачувају земљу од рата, преко политичких и ратних противиника, све до злочинаца.
Остаје чињеница да у британској јавности односно медијима, а посебно историографији, после смрти, кнез Павле није представљан као током рата, као наводно присталица Немачке, него управо супротно, као личност која је у немогућим околностима те 1941. све учинила како би спасла своју земљу од рата.
Његови посмртни остаци у Србију су пренети октобра 2012. када су положени, уз прикладну пратњу, у породичну гробницу Карађорђевића у крипти храма Светог Георгија на Опленцу.
Убрзо потом, маја 2013. на Опленцу је сахрањен и последњи, краљ Петар II Карађорђевић, којег су пучисти 27. марта 1941. прогласили пунолетним, да би га потом одвели из Југославије приликом бега пучиста и њихових најближих сарадника, априла 1941. пошто је војска потписала капитулацију.
tanjug/novosadska.tv
Foto: Screenshot YT RTS Kulturno-umetnički program – Zvanični kanal
