Лидер СНС и саветник председника за регионална питања Милош Вучевић написао је поводом 27 година од почетка НАТО агресије на нашу земљу ауторски текст за лист Политика. Ауторски текст лидера СНС преносимо у целости.
„Свако од нас који смо имали довољно година памти где смо били у 20:00 часова, тог 24. марта 1999. године.
Tог историјског тренутка када је покренута агресија на срце Европе, на стари европски народ и поносну европску државу. Када су крстареће ракете полетеле ка носећим стубовима зграде међународног права и поретка, здања од којег данас, 27 година касније, остају само рушевине, какве видимо и широм света, а гледали смо их како се умножавају у нашој земљи, током 78 дана и ноћи НАТО агресије.
Крвави биланс злочиначког насиља
Уништено је и оштећено 25 хиљада стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе. Срушено је 38 мостова, а 44 је оштећено. Алексинац, Ниш, Варварин, Сурдулица, Београд и Нови Пазар памте тешка страдања наших људи. Хиљаде разорених живота, небројене милијарде у материјалној штети и, оно што највише боли, 79 убијених малишана, крвави су биланс злочиначког насиља којем је била изложена наша отаџбина. Агресије која се никада не сме заборавити.
Ипак, била је заборављена. Веома брзо након што је спроведена, НАТО агресија је престала да се обележава, у јавности се помињала као „кампања“ или „бомбардовање“, а када се о њој и говорило, то је чињено искључиво са намером да се окриви тадашње руководство земље, а да се агресори амнестирају.
Политика СНС вратила национално достојанство у културу сећања
Политика Александра Вучића и Српске напредне странке донела је, од 2012. године, враћање националном достојанству и култури сећања. Нема страдалног места око којег се нисмо окупили, нема истине коју нисмо изрекли и злочина који нисмо назвали правим именом. Сећамо се и Мурина у Црној Гори, уместо оних који у тој земљи можда то нису кадри да учине. Двадесет и четврти мартовски дан постао је и званично оно што је у народу увек и био – дан бола и поноса. Јер имамо право на бол и сећање, на сузу родитеља за децом и деце за родитељима. На почаст за јунаке који су се борили у Другом косовском боју – на Кошарама, Паштрику, на планинама и равницама и небу изнад отаџбине, коју су штитили својим животима. Коју су одбранили својом храброшћу и вештином, подржани јединством читавог народа.
Иза преживелих хероја стоји држава Србија
Почасти које данас одајемо палима и захвалност коју показујемо према преживелим херојима резултат су свесног и организованог напора – једном речју – политике. Ниједан споменик, документарни филм, меморијална свечаност, издата књига, упаљена свећа и положен венац од 2012. нису случајне појаве. Иза њих, на овај или онај начин, стоји држава Србија. Држава која је „на ногама“ изнела оно што видимо да је данас страшан напор и за много веће и моћније земље. Али и такву државу је у једном периоду неко блокирао и учинио да се не сећа и да се стиди онога кроз шта је прошла 1999. године. Постоје данас значајни чиниоци који не желе да они рођени после те године имају пуну слику страдања своје земље и народа, још мање разумевање узрока, последица и лекција НАТО агресије. Блокадерска политика враћања реторици „интервенције“ обуставила би, без икакве сумње, сваки облик организоване културе сећања и родољубивог самопосматрања српског народа, у светлу трагичних збивања од пре скоро три деценије. На данашњи дан јединства у сећању и болу дужни смо и на то да упозоримо.
Они који сваки дан говоре како је нужно да напустимо политику војне неутралности и који непрестано нападају Александра Вучића, као носиоца српског суверенизма и борца за националне интересе, са друге стране користе сваку прилику да манипулишу 1999. годином и тврде како обнова центра Београда значи одустајање од културе сећања. Није виђено одвратније лицемерје у историји српског политичког живота. Подсетићу да је између две годишњнице НАТО агресије нападнут јединствен пројекат обнове бомбардованог дела градског језгра престонице, који би укључивао изградњу централног комеморативног комплекса по највишим стандардима. Оне који су требали да уложе у тако нешто отерала је блокадерска политика манипулације рушевинама. Поломљене бетонске плоче биле су им важније од свих учесника одбране земље које су испоручили Хагу, не зато што је зграда тадашњег Генералштаба Војске Југославије страдала у НАТО агресији, већ због чињенице да је изграђена у духу комунистичке идеологије. Исте оне која је створила услове за оружану побуну и тероризам на Косову и Метохији деведесетих година прошлог века.
Да су бар искрени у проглашавању очувања рушевина за идеал културе сећања, па да им човек и опрости такву заблуду, али ради се ипак о свесној и злокобној манипулацији – за рушиоце сећања прогласити оне који су једини учинили системски и свеобухватни политички напор да се као друштво вратимо обележавању годишњице НАТО агресије. Народ је прозрео тај нечасни игроказ и ову годишњицу дочекујемо са свешћу да, уколико нам сруше државу, поћи ће им за руком оно што 1999. године нису успели да ураде, а што им је од 2000. до 2012. године замало успело.
Зато не дозволимо никоме да багателише национална страдања како би уносио раздор и нејединство, док паралише обнову земље, него стојмо јединствени око своје државе и њених институција, које једино гарантују да нећемо никада више бити жртве самопорицања и прећуткивања тешких и славних тренутака наше новије историје.“
dnevnik.rs/novosadska.tv
Foto: Screenshot Instagram milosvucevic
