Противзаконите блокаде факултета обележиле су, нажалост не по добру, протеклу годину и створиле никад већу поделу у друштву у недавној историји Србије.
Такозвани студентски, а заправо блокадерски, покрет успео је да превари наивније студенте и готово им у потпуности упропасти академску годину.
Међу блокадерима било је и познатих личности – глумаца, певача, медијских радника, али и неких професора и декана. Ипак, неки факултетски професори су отворено, од самог почетка ове друштвене кризе, отворено били против блокада и указивали на њихову штетност по образовање младих људи у Србији.
Антић против анархије на српским факултетима
Професор Филозофског факултета у Београду Чедомир Антић је био најватренији и најгласнији критичар блокада међу њима. Током својих бројних гостовања у медијима, блокаде факултета је описивао као политички пројекат мале и идеолошки мотивисане групе, а не као аутентичан израз студентске воље. Често је истицао да мањина студената, уз подршку појединих професора, фактички узурпира институције у којима студирају хиљаде људи, чиме се крши право већине на образовање.
Антић је пленуме и моделе директне демократије који су коришћени у блокадама називао неакадемским, анархичним и правно неутемељеним, уз тврдњу да се њима уводи својеврсна самовоља. У више наврата је наглашавао да су блокаде супротне важећим законима и правилима универзитета, те да држава има право, па чак и обавезу, да обезбеди несметано функционисање јавних институција. Посебно је инсистирао на тези да ће се блокаде завршити разочарањем студената, јер не могу произвести политичке резултате које њихови иницијатори обећавају, док ће дугорочна штета по универзитете остати.
Глас разума насупрот политички инструментализованим блокадама
Још један од истакнутих антиблокадерских професора био је и Владан Петров са Правног факултета у Београду. За разлику од Антића, он је блокадама приступао из правног и институционалног угла, наступајући умеренијим, али ауторитативним тоном. Његова кључна теза била је да су блокаде факултета правно спорне и потенцијално неуставне, јер онемогућавају остваривање права других студената и запослених, као и извршавање законом дефинисане делатности државних универзитета.
Петров је у више наврата истицао да академска аутономија не подразумева право на потпуну обуставу рада институција, нарочито када се тиме угрожава јавни интерес. Упозоравао је да дуготрајне блокаде могу довести у питање опстанак државних универзитета, отварајући простор за њихову даљу маргинализацију или комерцијализацију. У том смислу, блокаде је описивао као контрапродуктивне, чак и ако се полази од претпоставке да су поједини студентски захтеви легитимни.
Петров је доследно позивао на дијалог, институционалне механизме и повратак настави, наглашавајући да се политички и друштвени проблеми не могу решавати суспендовањем образовног система. Његови ставови су често представљали глас разума и правне струке насупрот емотивним и политички инструментализованим блокадама.
Одлука мањине наметнута већини
Блокадама се јавно противила и професорка Факултета политичких наука Драгана Митровић, која је говорила из свог личног и непосредног исксутва са радом на факултету у блокади. Њена критика је била усмерена пре свега на начин на који су блокаде спровођене и на, како је тврдила, искључивање већине студената и наставника из процеса одлучивања. Према њеним изјавама, блокаде нису биле резултат демократског изјашњавања целокупне студентске популације, већ одлука мањине која је наметнута свима осталима.
Митровић је истицала да су професори и студенти били доведени у ситуацију да добијају инструкције путем мејлова о томе шта смеју, а шта не смеју да раде, што је описивала као понижавајуће и супротно основним академским принципима. Посебно је наглашавала тврдњу да је огромна већина студената заправо за обуставу блокада и повратак настави, али да им то није омогућено због притиска и контроле од стране организатора блокада.
Блокаде – завршни ударац на образовни систем
Валентина Арсић Арсенијевић
Професорка Медицинског факултета Универзитета у Београду др Валентина Арсић Арсенијевић такође је била велики противник блокада, за које је говорила да су „завршни ударац“ на образовни систем у Србији, који је „деценијама уназад трпео разарање“.
– Образовање у Србији се деценијама уништава, сада је ово, последњи ударац који смо доживели, а који нико није могао да предвиди – да ћете ви затворити свој факултет као декан и да ћете прекинути рад тог факултета, и да ће то трајати седам месеци. А онда, и кад донесете ту неку крхку одлуку да се настави рад, надокнаде и остало, онда имате ту неку групу студената која стави ланце на ваш факултет. Просто вам затвори деканат – говорила је Арсић Арсенијевић током својих гостовања на телевизији.
Заступала је и тезу да између појединих декана и студената блокадера постоји договор, а за коју је говорила да је „лични утисак ње и њених колега“. Арсић Арсенијевић је тада истицала и да су такозвани „студенти у блокади“ заправо неформална група студената која блокира читаве генерације студената у нормалном студирању и постизању циљева. Још крајем јуна је говорила да су ствари постале јасније почетком марта, када су, према њеним речима, маске пале.
– Знамо ми ко су они. Баш кад је то почело да се открива, када сам ја видела моје колеге професоре, када је та маска пала, негде почетком марта, онда се мој однос према студентским протестима променио – поручила је она тада.
Почетком октобра Арсић Арсенијевић је говорила о тужним последицама вишемесечних блокада универзитета у Србији. Открила је да је само у Врању двадесет средњошколаца одлучило да оде на студирање у Словенију и констатовала да „остајемо без младих“. Поред тога, закључила је и да су блокаде биле директан удар на државу, будући да државни факултети нису радили десет месеци, док су приватни неометено функционисали.
pexels photo
