Недавни попис становништва у Црној Гори показао је да највећи број грађана говори српским језиком из чега би требало да происходи најлогичнија лингвистичка, политичка и уставна консеквенца да српски језик у Црној Гори буде службени језик.
Наравно да исти статус треба да очува и црногорски језик, независно од чињенице да се њиме служи мање грађана Црне Горе у односу на српски. Ваља констатовати чињеницу да би допринос мултикултурализму, демократичности и плурализму било и и увођење босанског језика у круг службених језика. Тим језиком говори не мали број становника, а факат да би три језика била службена одагнао би параноју многих да неко жели да учини српски језик јединим и доминатним, а да црногорски затре и угуши. Наравно, параноја не би била параноја да се базира на рацију и здравом разуму. Тако је и са фобијама. На пример са србофобијом и фобијама које из исте проистичу. Увођењу српског и босанског језика у Устав противе се снаге са ултра десног пола црногорске политичке сцене ширећи при томе лажне тезе како нема нације без језика и како су језик и нација неодвојиви. Најпре нико им и никад не би докинуо право на њихов језик који би остао службени. А фалш тезе о једнакости језика и нације падају у воду ако само завртите школски глобус. Да ли је у Аустрији службени језик немачки? Јесте. А има ли аустријске нације? Наравно да има. Моцарт је један од њих. Да ли је у САД службени језик енглески? Наравно да јесте. А има ли америчке нације. Итекако је има, моћна је и велика. Да ли је службени језик у Бразилу португалски, у Аргентини шпански? Дакако да јесу. А има ли аргентинске и бразилске нације. Има. Играју по многима најлепши фудбал. Да ли су службени језици у Швајцарској италијански, немачки и француски? Јесу. Има ли швајцарске нације? Дабоме да је има. Тамо су најбогатије банке овога света. И могли бисмо тако у недоглед. Сума сумарум, увођење српског и босанског језика у устав било би у духу демократије и мултикултуралности и на част Црној Гори!
