На данашњи дан, 15. маја 1848, у Сремским Карловцима, проглашена је Српска Војводина, као посебна територијална јединица Срба на простору ондашње државе Хабзбурга.
Био је то са једне стране израз вековне тежње Срба са простора данашње Војводине за бољим положајем, па и посебном територијалном целином. Такође, постојало је сећање на посебан статус на том простору као резултат Привилегија које им је владар у Бечу гарантовао у време Велике сеобе Срба 1690, под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.
Посебне околности те 1848, довеле су потом до проглашења и успостављања Српске Војводине. Била је то година револуционарних дешавања широм Европе, почев од Француске.
Општи бунт и немири, од Париза, преко Брисела, захватили су и простор Средње Европе, немачких земаља, Италије, па и већи део државе Хабзбурга, сам Беч, Ломбардију и Венето, Чешку, па и Угарску, тада у позицији једне од крунских земаља унутар Аустријског царства. У јеку Мађарске револуције 1848. године, прокламован је оштар национални програм према мањинским групама унутар Угарске. У извесном смислу национализам је био саставни део ондашњих либералних политичких начела. Код Лајоша Кошута и првака Мађарске револуције то је био наглашен став. Последица је био осећај угрожености код других а онда и самоодбрана.
У Сремским Карловцима су се маја те 1848. окупили представници 175 црквених општина из епархија са простора Војводине, а такође и представници Срба уопште са територије Аустријског царства. Присуствовали су и делегати из Кнежевине Србије.
Одржано је заседање, познато као Мајска скупштина, на којој је два дана раније, изабран митрополит Јосиф Рајачић за патријарха, док је пуковник, граничарски официр, потоњи генерал Стеван Шупљикац изабран за војводу.
Током Скупштине посебно је наглашено право Срба у Аустрији, односно на простору јужне Угарске, на аутономни политички и културни развој.
Српска Војводина, како је тада замишљена и проглашена, обухватала је Срем, Бачку, Банат и Барању, подразумевајући такође простор Војне границе у Срему, Бачкој, са бечејским и шајкашким окрузима, и Банату, са Војном границом на простору Баната, укључујући и Великокикиндски дистрикт.
Револуционарне идеје захватиле су те 1848, велики део Европе. Национални покрети посебни су били живи међу Немцима, Италијанима, Мађарима, Словенима такође, Чесима, Србима, Словацима, и другде.
Био је то како политички тако и социјални бунт. Те 1848. заправо су коначно срушени феудални односи у већем делу Европе. Сељаци су, правно, ослобођени. Био је то процес, постојале су разлике од земље до земље, али 1848. је била преломна.
Револуционарно национални покрет у Угарској, званично либералан, пре свега је био усмерен против Беча, али је дошао, нетактичним наступом, у сукоб са мањинским народима Угарске.
Историјску Угарску, осим Мађара, тада око 40 процената, настањивали су такође Словаци, Румуни, Немци, Срби, Хрвати, Русини (закарпатски Украјинци) и други.
Код Срба је, осим чињенице да су у оквиру Војне границе уживали статус личних слобода, без феудалних обавеза, изузев војне према бечком двору, постојала наглашена идеја слободе. Привилеговани статус гарантован им је још одредбама цара Леополда, давне 1690. године.
Мађарско национално револуционарно вођство на челу са Лајошем Кошутом заратило је те 1848. и против Срба, с намером да све тековине рада Српског црквено народног сабора буду анулиране.
Влада у Бечу у прво време је одбила да подржи одлуке Мајске скупштине, дакле и проглашење Српске Војводине, настојећи да не изазива Мађаре.
Потом, став Беча је промењен, пошто су Срби били потребни у рату против побуњених револуционара.
Отуда је бечки двор накнадно признао одлуке Мајске скупштине и потврдио војводско звање Стевану Шупљикца.
У Бечу је тада донета одлука да се признају аутономне тежње не само Срба, него и Словака, Хрвата, ердељских Саса, односно Немаца.
Образована је Српска народна војска, коју су највише сачињавали граничари, шајкаши, а присутни су били и добровољаци из Србије које је предводио Стеван Книћанин.
Током борби, прилике су биле променљиве. У првој фази Срби су били нешто успешнији. Народ на простору Војводине страховито је тада страдао. И сам Нови Сад је био већим делом разорен.
Војним формацијама преименованим у Аустро-српски корпус командовали су аустријски официри, међу њима и Стеван Шупљикац, после његове смрти генерал Кузман Тодоровић, а затим Фердинанд фон Мајерхофер, потоњи подмаршал.
На основу споразума у Варшави маја 1849, између руског и аустријског двора, руске трупе су угушиле Мађарску револуцију. Генерал Паскијевич је током лета и ране јесени 1849, уништио мађарске револуционарне трупе. Војни заповедници су побијени код Вилагоша, а Лајош Кошут је побегао у иностранство.
Коначно, дворским патентом од 18. новембра 1849, образована је нова крунска земља – Војводство Србија и Тамишки Банат, која је обухвата цео Банат, Бачку и Срем. Изузети су делови који су су претходно били у саставу Војне границе, дакле јужни појас Срема и Баната, као и део Бачке.
Административно средиште новообразоване Војводине било је у Темишвару. На челно место Војводине именован је Фердинанд фон Мајерхофер а после њега Јохан Коронини.
Војводство Србија и Тамишки Банат је као посебна крунска земља укинуто децембра 1860, упркос протестима Срба. Било је то задовољење захтева угарских представника, односно последица потребе бечког двора да некако пронађе споразум са Мађарима, што ће бити крунисано нагодбом 1867, када је образована Двојна монархија.
Код Срба, међутим тежња за аутономном Војводином заувек је остала жива све време постојања монархије Хабзбурга.
Фото: Мајска Скупштина/илустрација
