На данашњи дан, пре 105 година, на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду проглашено је присаједињење Краљевини Србији. Дан раније, Сремци су исту одлуку донели у Руми. Победа српске војске у Првом светском рату резултирала је распадом Аустроугарске.
На Великој народној скупштини у Новом Саду, 25. новембра 1918. године, укупно 757 изабраних представника српског и других словенских народа Бачке, Баната и Барање једногласно су донели одлуку о присаједињењу Србији.
Модел је подразумевао једног посланика на хиљаду грађана. Међу посланицима је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6, Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и један Мађар. Занимљиво је да се међу посланицима налазило седам жена.
Пошто је Српска војска средином септембра 1918. пробила Солунски фронт уследио је брзи продор српских и савезничких трупа на север пре свега с циљем ослобођења Србије, а такође и земаља настањених Србима и другим Јужним Словенима на простору дотадашње Аустроугарске, у складу с раније прокламованим ратним циљевима.
Након тешког пораза и распада Солунског фронта представници Бугарске потписали примирје 29. септембра, почев од сутрашњег дана следила је капитулација Аустроугарске 4. новембра.
Српска војска тријумфално је ослободила Београд 1. новембра 1918. Панчево је ослобођено 8. новембра, 17. данашњи Зрењанин (тада Бечкерек, од 1935 Петровград, по краљу Петру I Ослободиоцу) и Кикинда. Нови Сад је ослобођен 9. новембра, Сомбор и Суботица 13. У Сомбору је претходно основано Народно веће Срба и Буњеваца, а у Суботици Буњевачко-српски народни одбор. Барању је српска војска ослободила 14. новембра. Тек након Другог светског рата Барања је издвојена из Војводине, односно Србије, и припојена Хрватској у чијем саставу никада раније није била.
Донете су притом и одлуке о образовању привремених органа управе. На чело Народне управе за Банат, Бачку и Барању, у својству владе, изабран је др Јоца Лалошевић. На челно место Великог народног савета, односно Скупштине, избран је Славко Милетић.
Тадашњу Скупштину је као најстарији посланик отворио прота Јован Храниловић (свештеник, песник, журналиста). Заседање Скупштине водио је др Игњат Павлас, адвокат, познати српски национални радник. Осим Павласа најистакнутију улогу имао је Јаша Томић.
Јаша Томић нагласио је тада: „Ми најпре треба да обучемо српску кошуљу, јер нам је ближа, а тек онда да се заоденемо југословенским огртачем. Србија овенчана славом из балканских и Првог светског рата и непризната Држава Словенаца, Хрвата и Срба скрпљена од делова Аустроугарске никако не могу бити равноправи чиниоци уједињења. Од срца ћемо у Југославију, али наш пут тамо води само преко Београда. Ако не нађемо у Југославији Србију и Црну Гору немамо у Југославији друго тражити!“, најупечатљивији су делови су Томићевог говора са тадашње Скупштине.
Нема никакве дилеме да су одлуке Велике народне скупштине у Новом Саду, од 25. новембра 1918. године, биле плод вековних тежњи Срба са простора Војводине за ослобођењем и прикључењем Србији. Укидање Војводине образоване 1848. на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, коју је бечки двор укинуо 1861. (Војводство Србија и Тамишки Банат) тамошњи Срби никада нису прихватли. Постојало је исто тако сећање на давнашње привилегије које је Србима даровао бечки двор још крајем 17. века. Уследило је 1. децембра 1918. у Београду, проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, чиме су циљеви ослобођења и уједињења, како се тада веровало, остварени.
Фото:РТВ
