Пробојем Солунског фронта 15. септембра 1918. године, пре 105 година, догодио се преокрет на фронтовима Првог светског рата, што ће довести до пораза Централних сила и окончања Светског рата.
Пробојем Солунског фронта, муњевитим ослобађањем Србије, а затим и других крајева настањених Србима и другим јужнословенским народима, што је резултирало стварањем заједничке државе Краљевине СХС/Југославије, Срби су постигли један од највећих успеха у целокупној својој историји. Не само да су заправо одлучили Светски рат, него су остварили и коначно уједињење, чему су тежиле генерације.
Разбијањем бугарско-немачких снага омогућен је пробој српских и савезничких трупа на север, што је резултирало капитулацијом Бугарске, потом Аустроугарске, да би затим и Немачка затражила примирје 11. новембра, што је заправо значило капитулацију.
На Солунском фронту, са савезничке стране, налазиле су се српске, француске, британске, делом грчке и италијанске трупе, до 1917. године, односно револуције у тој земљи, и руске. Најбројнији су били Французи. На супротној страни налазиле су се немачке, бугарске и аустроугарске трупе. Бугара је било највише.
Стварање Солунског фронта започело је после неуспеха Галипољске операције искрцавањем октобра 1915. у Солуну двеју француских и једне британске дивизије.
Од марта до половине маја 1916. године са Крфа, где се опорављала после голготе током повлачења преко планинских врлети до Јадрана, у зиму 1915/1916, пребачена је и српска војска, са колико се зна, 6.025 официра и 124.190 војника.
У најширем обиму, Солунски фронт (називан и Балкански, Македонски или Јужни) протезао се од Јадранско-јонске обале, нешто северније од Валоне, дужином приближно 600 километра преко реке Струме, чак до Дедеагача, данас Александруполис, на егејској обали.
Тешке борбе на Солунском фронту вођене су посебно на Кајмакчалану, септембра 1916. што је окончано српском победом, 30. септембра, коначним заузимањем врхова планине, уз стравичне жртве, и ослобађањем Битоља новембра 1916.
Српска Трећа армија, услед великих губитака, расформирана је 28. марта 1917. године и њеним људством су попуњене Прва и Друга армија.
Заповедник савезничких снага на Солунском фронту француски генерал Франше д`Епере јуна 1918. приликом састанка са регентом Александром Карађорђевићем и српским генералима усагласио је даље потезе. Тада је договорено да офанзива започне 15. септембра на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак, где су се налазили Срби, којима је одређен тежишни удар приликом пробоја. Прва и друга српска армија, односно шест пешадијских и једна коњичка дивизија, ојачане са две француске пешадијске дивизије, биле су ударна снага пробоја.
Српску војску сачињавале су две армије, Прва под командом генерала Петра Бојовића и Друга армија, којом је заповедао војвода Степа Степановић. Командант Штаба био је војвода Живојин Мишић.
Све укупно Срба је било до 140.000. Приближно 25.000 били су добровољаци, Срби са простора Аустроугарске, приспели што из заробљеништва, односно Русије, што из Америке. По оновременим сведочењима управо добровољци су били најборбенији елемент српске војске у завршном периоду Светског рата.
Уочи пробоја, 14. септембра дуж линије фронта започела је масивна артиљеријска припрема за офанзиву, дејством око 2.000 далекометних цеви. Ватра страховите разорне моћи трајала је до почетка пробоја 15. септембра у 5:30 часова.
Пробој је остварен од 15. до 17. септембра 1918. године на фронту двеју бугарских дивизија. Превасходни војни циљ било је овладавање долином Вардара, али је брзо напредовање Срба, променило првобитне ограничене циљеве. Пошто је разбијена бугарска војска бежала у расулу влада у Софији капитулирала је 30. септембра1918. Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда апеловала на српску Врховну команду да успори напредовање
Муњевит пробој Срба резултирао је ослобађањем Београда већ 1. новембра. Уследило је даље напредовање српске војске, на север с циљем ослобођења Војводине, као и на запад, све до Караванки, Ријеке, Прекмурја. Аустроугарска је капитулирала 4. новембра.
За успешно руковођење офанзивом генерал Петар Бојовић унапређен је у чин војводе.
У писму бугарском монарху Фердинанду, немачки цар Вилхелм ИИ, јадао се да је срамно што је, по његовим речима, 60.000 Срба, одлучило исход рата.
Као последица Првог светског рата, четири велике старе империје престале су да постоје: Аустроугарска, Турска, Русија, Немачка. Са друге стране настало је више нових националних држава, међу њима и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославија.
Србија је у том рату укупно изгубила, колико се зна, 1.248.136 становника, односно 28 одсто. У стварности тај проценат је још већи када се имају у виду државни оквири Србије пре Балканских ратова, који су, и по саставу становништва, изнели „на својим леђима“ читав тај рат, уз битну помоћ десетина хиљада Срба добровољаца са простора негдашње Аустроугарске.
Победе српске војске крунисане су одлукама Срба из до тада неослобођених крајева да се присаједине Србији, тако се Војводина присајединила Србији 25. новембра 1918. (Срем дан раније), а Црна Гора 26. новембра.
Фото: Танјуг / Shutterstock.com/Everett Collection
