Још један изборни циклус у нашој држави је завршен. Вољом народа добили смо нову власт, власт која, као и свака земаљска, постоји са Божјим допуштењем, али која никада не сме себе да постави изнад Бога, начела правде и моралних закона. Јер свака власт јесте од Бога, али мандат добијен од народа није дозвола за терор, а изборна победа није право на понижавање и прогон политичких неистомишљеника.
На крилима “револуционарног” заноса, уз обећања о слободи, правди и новом почетку, на политичку сцену ступила је власт која је поступцима и порукама који су обележили њене прве дане, показала очигледну склоност ка линчу свих који не деле њихова уверења. Причама о превазилажењу друштвених подела дописује се епилог освете, толеранцију је заменила нетрпељивост, а слободу гуши страх.
Наравно, сваку смену власти прати неизвесност, сумња и бојазан, увек и свуда. Ипак, ових дана у Србији сведочимо нечему што није уобичајно за смену власти, није реч напросто о појављивању руље и ванинституционалном насиљу. Реч је о вишку страсти и наслађивању у изазивању тескобе и страха. Заправо, ни овај вишак сам није тако редак у политичком животу, па ни у демократском политичком животу, оно што јесте необично је цинизам којим се овај вишак оправдава. Овде се не ради о томе да се иза лепих речи о владавини права и једнакости помаља ружна глава тираније већине, не, овде се слободом говора назива забрањивање медија, овде се демократијом назива презирање другачијег мишљења. Ово је једно мало и можда за свет небитно, али за нас, поражавајуће остварење Орвилове сиве визије.
И управо ту библијска прича о Савлу отелотворује се у савременом руху . Савле из Тарса није био тек човек који се није слагао са првим хришћанима. Он их је прогонио, хапсио, одводио у тамнице и одобравао њихово страдање. Био је толико обузет својим уверењима да је у прогону других видео сопствену праведност. А онда се, на путу за Дамаск, суочио са питањем које је надживело векове: „Зашто ме гониш?“
И зато се данас, уместо једног, пред савременим Савлом отвара читав низ питања на која би морао да одговори пред народом и у име вредности у које се заклиње: Зашто, брате, не дозвољаваш да се чује и другачији глас? Зашто не трпиш туђе мишљење? Зашто људе због изговорене речи одводиш у тамнице, а невине породице остављаш у страху и неизвесности? Зашто блатиш славску трпезу? Зашто светитеља и покровитеља, владику Николаја Жичког, поредиш са усташким злочинцима? Зашто удараш на сопственог пастира, на своју Цркву и на духовне темеље народа коме припадаш? Зашто, брате, са страшћу и уживањем одузимаш мир? Зашто од различитости правиш непријатељство, од неслагања разлог за подозрење, а од политичке моћи средство за тлачење? Зашто удараш на брата свога, на ближњега свога, заборављајући да је и он човек, да има породицу, достојанство и право на сопствени став? Зашто толико мржње? Зашто толико нетрпељивости? Зашто прогон, претње, насиље? Зар је могуће да су обећања о слободи и правди завршила у покушају да се ућутка свако ко мисли другачије? Зашто?
Прогон није непознаница српском народу. Кроз своју дугу и страдалну историју, научили смо шта значе тамнице, забране, понижења и покушаји да нам се отргне име, вера, језик и право на сопствено постојање. Трпели смо османску власт и векове ропства, аустроугарску окупацију, нацистички терор и комунистички прогон. Наша историја исписана је страдањем, али и непоколебљивом вером да после сваке голготе долази васкрсење, и после сваког покушаја да будемо сломљени, ново уздизање.
Кроз векове смо имали своје Савле. Имали смо оне који су нас гонили са стране, оне који су нам судили у име туђих идеологија, оне који су покушавали да нас преобликују, ућуткају и одвоје од сопствених корена. Али постоји нешто што овај тренутак чини посебно болним. Овога пута, Савле није дошао од туђинаца, није стигао са окупаторском војском, нити је проговорио језиком стране власти. Овога пута, Савле говори нашим језиком, носи наше име и долази из нашег рода. И управо зато овај прогон боли другачије. Јер најтеже ране нису увек оне које нам нанесу непријатељи, већ оне које нам нанесу најближи, они које сматрамо својима.
Ипак, васкрсавао је овај народ онда када су многи веровали да је поражен, обнављао своје срушене светиње, подизао наново своје спаљене домове и чувао своје име увек када су покушавали да му га одузму. Ниједна империја, ниједна идеологија и ниједна власт нису успеле да избришу оно што је од постанка стварано у његовом националном и духовном бићу.
Зато ни данас не смемо да заборавимо да политичке победе пролазе, мандати истичу, функције престају, а иза свега остаје човек и оно што је учинио другом човеку. Остаје савест, остаје одговорност и остаје питање које не застарева: Шта си учинио брату своме?
Јер, Савле, можда си данас моћан, можда одлучујеш о туђим судбинама, можда мислиш да си на путу преке правде. Али не заборави да ниједна земаљска моћ није вечна и да се пред истином једнога дана свако од нас нађе сам.
И на крају, остаје само једно питање, исто оно које одјекује већ два миленијума: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“
Михаило Јањић, аналитичар
