Прошле године казаљке смо померали 30. марта, а ове године ћемо то чинити 29. марта
У ноћи између 28. и 29. марта померамо казаљке један сат унапред и прелазимо на летње рачунање времена, које ће трајати све до краја октобра. Међутим, док се свет и даље препире око тога да ли ову праксу треба заувек укинути, све гласније се помиње једно потпуно ново решење – такозвано „треће време“. Шта то заправо значи за нас и како би нам променило свакодневицу?
Основна идеја увођења летњег и зимског времена увек је била да се боље искористи дневна светлост. Зимско време је заправо право, астрономско време. Са друге стране, лети се сат помера тако да се један јутарњи сат „украде“ и дода вечери како би мрак пао касније.
Занимљиво је да је ову идеју први предложио амерички политичар Бенџамин Френклин још 1784. године, како би људи раније устајали и уштедели на свећама. Нешто касније, 1895. године, новозеландски научник Џорџ Вернон Хадсон предложио је померање сата унапред јер је сматрао да човеку више одговара живот дању.
У пракси, летње време је прва увела Немачка 1916. године током Првог светског рата ради уштеде угља, док је у тадашњој СФР Југославији оно уведено тек 27. марта 1983. године.
Главни мотив за напуштање ове праксе јесу научна истраживања о негативном утицају померања сата на здравље људи. Поремећај биоритма може изазвати несаницу, сталан умор, депресију, исцрпљеност, варијације срчане фреквенције, па чак и проблеме са варењем. Нашем организму је некада потребно и до две недеље да се у потпуности прилагоди на нови ритам.
Поред здравствених проблема, промена времена утиче на пораст броја саобраћајних незгода, а посебно је опасно што током јесењих месеци деца ујутро крећу у школу по мраку.
Иако је Европска комисија још 2019. године подржала предлог за укидање сезонског померања сата, због избијања пандемије корона вируса у марту 2020. године коначна одлука је одложена, а ни власти у Србији још увек нису донеле закон о укидању. Ми ћемо свакако да следимо оно што ЕУ одлучи.
Уколико би се померање укинуло, Србија би се нашла пред тешким избором. Пошто се налазимо на крајњем источном ободу средњоевропске временске зоне, мрак код нас пада раније него на Западу.
Ако бисмо изабрали трајно зимско време, преспавали бисмо онај први, ефикасни део обданице и остало би нам мало дневног светла у другом делу дана. С друге стране, трајно летње време би нам донело дуже вечерње светло, али би нас неприродно изместило из наше основне средњоевропске у источноевропску временску зону, чиме бисмо се одвојили од већег дела Европе којем припадамо.
Као најбоље компромисно решење, Бранко Симоновић из Астрономског друштва „Руђер Бошковић“ предлаже „треће време“. То би заправо значило повратак на систем пре 1983. године: задржали бисмо трајно зимско рачунање времена и остали у нашој средњоевропској часовној зони, али бисмо радно време померили један час уназад.
На тај начин бисмо избегли све здравствене проблеме које доноси померање казаљки, остали бисмо усклађени са Европом, а обданицу бисмо искористили на најповољнији начин.
Једина препрека овом идеалном решењу је чињеница да су се у међувремену радно време и навике становништва знатно „замрсиле“ у односу на период од пре четири деценије, што би захтевало велику друштвену реорганизацију.
kurir.rs/blic.rs/novosadska.tv
Foto: Pexels
