Светозар Милетић, лидер војвођанских Срба у борби за права под Аустроугарском, велики мученик националне борбе, рођен је 22. фебруара 1826. пре 200 година.
На централном новосадском Тргу слободе, пред Градском кућом, доминира монументални бронзани споменик Светозара Милетића, са постаментом висок чак седам метара. Споменик подигнут 1939. када су Милетићеви снови слободног и уједињеног српства били остварени, оставља утисак величине, сразмерне делу и личности онога коме је посвећен.
Његов аутор Иван Мештровић композицијом споменика успешно је представио како грандиозност Милетићеве личности тако и карактеристичну разбарушеност, необузданост.
Изданак генерација граничара, ратника који су бранили државу Хабзбурга од Османске Турске, а онда и сведок револуционарних догађања 1848/1849. учесник Мајске скупштине 1848. која је прогласила Српску Војводину, Милетић је био сведок и њеног укидања 1861. што је доживео, попут већине сународника, као показатељ незахвалности бечког Двора.
Доживљено га је учинило бескомпромисним борцем за националну ствар. Иако је био уверен да Војводина каква је постојала и није била израз потреба његових сународника, наглашавао је у тим тешким данима опште националне потиштености да ће бити створена нова Српска Војводина, примеренија стварним потребама његовог народа.
Отворено је тада писао да је нестанком Војводине нестало нешто још важније, мислећи на лојалност Срба бечком двору.
Милетић је заступао сарадњу, на политичком пољу, Срба са Мађарима, а не Хабзбурзима. Сличног мишљења је био и књаз Михаило, а књаз Милош још 1848/1849. када је реалан развој прилика био супротан.
Потоњи првак националне борбе Срба у Аустроугарској, односно првобитно Аустрији, омиљени градоначелник Новог Сада, адвокат, бритко журналистичко перо, дугогодишњи посланик у Сабору Угарске, Светозар Милетић рођен је у Мошорину, у граничарској Шајкашкој, на југоистоку Бачке.
После школовања у родном месту и оближњем Тителу, похађао је Српску гимназију у Новом Саду. Отац, чизмар, упућивао га је на занат, али је онда послушао савет да му обезбеди даље школовање. Био је одличан ученик, ако не и најбољи, од почетка школовања, а затим и новосадској гимназији. Знаменити Јован Хаџић (Милош Светић) оснивач Матице српске, тврдио је чак да је Милетић био најбољи ђак ког је та гимназија имала. Хаџић је отуда утицао на добростојеће сународнке, па и владике, да материјално помогну његово даље образовање.
Похађао је потом један протестантски лицеј у Пожуну, данашњој Братислави. Срби су у то време неретко слали своју децу на школовање у протестантске школе, услед неповерења у римокатоличке, иако често изузетно квалитетне. У време када је Милетић тамо доспео 1844. у Пожуну је боравило четрдесетак ученика Срба. Имали су и организовано друштво, задојено панславистичким сновима.
Студије права похађао је првобитно у Пешти, у чему га је омела револуционарна 1848.
Вративши се у родну Шајкашку, разочаран, апелује на сународнике да избегну мобилизацију за рат који је Аустрија тада водила у Италији против тамошњих националиста опредељених за уједињење. Одлукама Бечког конгреса 1815. Аустрија је припојила Венецију и Ломбардију, што ће бити узрок бунта Италијана.
Након краткотрајног боравка у Београду, присуствоваће Мајској скупштини у Сремским Карловцима. Био је учесник проглашење Војводине. Већ тада међу најрадикалнијима, како се каже „без длаке на језику“ новопроглашени патријарх Рајачић склања га из Главног одбора у Карловцима посебном мисијом у Загребу, одакле се Милетић вратио разочаран.
Школовање је наставио у Бечу 1849. залагањем и средствима књаза Михаила. Као свршени правник извесно време био је судски чиновник у Лугошу на истоку Баната (данас Румунија). Определивши се за повратак у Нови Сад, отвара адвокатску канцеларију у српској Атини.
Тада, у другој половини педесетих, започиње живу публицистичку делатност на политичке теме у новосадском Србском дневнику.
Марта 1861. године постаје градоначелник Новог Сада. Предузима низ радикалних мера, од проглашавања српског за службени језик администрације, преко укидања локалне немачке гимназије до иницијативе за оснивање Српског народног позоришта у Новом Саду, у својству председавајућег Српске читаонице.
Водећи сарадници били су му тада Јован Јовановић Змај, велики песник, изданак угледне новосадске породице које је носила и племићко звање, Јаша Игњатовић такође писац, родом из Сент Андреје, а потом Лаза Костић и Коста Трифковић, исто тако великани српске књижевности. Учесник је Благовештеног црквено народног сабора.
Те 1861. оснива и Српску народну слободоумну странку.
Влада Угарске пронашла је међутим убрзо начина да Милетића одстрани са одговорне функције.
Био је међу организаторима пресељења Матице Српске у Нови Сад 1864. У Пешти је истина остао завод који је утемељио гроф Сава Текелија намењен школовању српске деце у престоници Угарске.
Велики траг оставило је и Милетићево заснивање листа Застава, гласила којем је давао тон, бескомпромисним писањем. Светозар Милетић уопште је имао храбрости да отворено напише и објави и оно што су се други, па и његови блиски сарадници, само шапутали.
На челну позицију у Новом Саду вратио 1867. опет на кратко, годину дана, када га пештанска Влада суспендује.
Ситуација је сада постала још компликованија, пошто је постигнута Нагодба којом је обликована двојна Аустроугарска монархија, Милетићево заговарање заједничког супротстављања самовољи Беча Срба са Мађарима, постало је беспредметно.
Ухапшен је, изложен исконструисаном суђењу, и заточен. Од тада власти га поступно сламају. Тешке робије које је преживео трајно су му нарушиле здравље. После поновног процеса 1876. тортуре коју је преживео, када је осуђен на шест година робије, никада се више није у потпуности опоравио, иако је био активан још годинама. Са једне стране трпео је јако болове услед костобоље, последица робијања, а онда су започеле и психичке тегобе.
Ни помиловања ни лечења више му нису могла помоћи, осим на кратко.
Овај свет Светозар Милетић напустио је Вршцу, фебруара 1901. где је његов син Славко тада био службом. Последњи испраћај националног мученика Милетића био је незапамћено масован.
Изразито слободоуман и правдољубив, осим националне борбе, оставио је важног трага и на пољу залагања за права жена. Његово наслеђе било је и присуство жена у политици. Још шездесетих је заступао уверење да је образовање женске деце не само питање равноправности него и предуслов изградње здравог друштва. Кћерки није наметао животне путеве, поштовао је њену вољу, изборе, па и ризике.
Милица не само да се бавила писањем, политичком публицистиком, него је била представница раног феминизма у нашој средини. Била је такође посланица на Великој народној скупштини Срба Буњеваца и осталих Словена 1918. у Новом Саду, када је проглашено присаједињење Војводине Краљевини Србији.
Син Славко био је лекар, а после уједињења, у време Краљевине СХС, у више наврата министар.
