Први Српски народни одбор на тлу Војводине односно уопште Аустроугарске, основан је 31. октобра 1918. у Зрењанину, тада Бечкереку, с циљем присаједињења Србији.
У јеку распада Аустроугарске, у јесен 1918. после пробоја Солунског фронта средином септембра и победоносног ослобађања простора Краљевине Србије, Срби и други Словени Војводине започели су организовање с циљем прихвата ослободилаца, српске војске и припајања Србији.
Српски народни одбори организовани су тих дана широм Војводине, и другде, али први Српски народни одбор, који је претходио свима, образован је у Зрењанину, у то време Бечкереку, потоњем Петровграду, при српској цркви Успенија Пресвете Богородице, односно дому Српске црквене општине, тада Карловачка митрополија, иницијативом најугледнијих првака Срба централног Баната.
Више угледних грађана, адвоката, интелектуалаца, свештених лица, пословних људи, састали су се тада како би недвосмислено утицали на потоњи развој прилика у Банату.
Утемељењу Српског народног одбора, оснивачкој седници, одржаној 31. октобра 1918. године, присуствовали су др Славко Жупански (1880 – 1959) адвокат, др Андрија Васић, такође адвокат, Жарко Стакић, протојереј, Драгутин Мојић, такође свештеник, Живко Терзин, Милан Ракић, Павле Ристић, Светозар Исаковић, Јефта Вуков.
За председавајућег Српског народног одбора изабран је тада др Андрија Васић, на сугестију др Славка Жупанског, док су за потпреседнике бирани Живојин Терзин и Славко Жупански.
Док је као вид посебног уважавања, за почасног председника изабран др Емил Гаврила, стари, угледни првак Срба тог краја, који се тада није налазио у Банату, пошто су га аустромађарске власти претходно, због његових познатих дугогодишњих национално политичких активности, притвориле и интернирале у Будимпешти.
Емил Гаврила (1861 – 1933) познати адвокат из Бечкерека, народни првак Срба у Аустроугарској, потоњи је учесник Велике народне скупштине у Новом Саду која је прогласила присаједињење Војводине Краљевини Србији, да би у Краљевини Југославији постао и члан Сената. У време Двојне монархије, уређивао је такође новосадску Заставу, био сарадник листа Српска самозаконија, који је водио такође знаменити српски национални борац Жарко Миладиновић, адвокат из Руме. Биран је за посланика из Бечкерека.
Посвећено се бавио проблемом српске црквене аутономије у Угарској, која је последњих деценија Аустроугарске била посебно угрожена. Помагао је такође покрет Срба за равноправност у БиХ.
Превасходна замисао првака новообразованог Српског народног одбора била је припрема дочека ослободилаца, српске војске, а исто тако преузимање институција власт како у Бечкереку тако уопште у Банату.
Др Славко Жупански, у својству потпредседника Српског народног одбора, тумачио је: (…) „Организам Аустроугарске није могао да издржи тегобу дугог и тешког рата. Средином 1918. године јављају се неспорни знаци да почиње расуло, а када је после пробоја на Солунском фронту било извесно да се навала приближава мађарској граници, сви су изгубили главе. Ми, Срби у Војводини, имали смо задатак да организујемо све народне снаге за дејство у погодном тренутку и на погодном месту. Ми, Бечкеречани, обавили смо ту радњу тачно и часно“.
Први пут су тада на Српском народном одбору јавно саопштена опредељења Срба Баната, односно ондашње Торонталске жупаније (која је обухватала највећи део данашњег српског дела Баната) за уједињење, односно присаједињење Краљевини Србији.
Град је коначно ослобођен уласком српске војске 17. новембра 1918. године, када се српска застава најзад завиорила и на здању Палате жупаније, данашње Градске куће Зрењанина.
Паралелно су трајале припремне активности за сазивање Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду, која је заказана за 25. новембар, када је проглашено присаједињење Војводине Краљевини Србији, што је тада значило Баната, Срема, Бачке и Барање.
Посланици Бечкерека за Велику народну скупштину, бирани су 22. новембра, у здању Палате жупаније, у великој свечаној дворани, када је током заседања у склопу пете тачке дневног реда разматрано какав став ваља заузети на тему уласка у нову, најављену државну заједницу.
Одборници Зрењанина, односно тада Бечкерека, одиграли су тада посебну важну, историјску, улогу на пољу националног уједињења.
Једногласни став Срба Бечкерека, односно чланова Српског народног одбора, био је да се има пре свега тежити присаједињењу Војводине Краљевини Србији, а да се тек потом може разматрати шире југословенско уједињење.
Истоветан став заузела је потом Велика народна Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду, 25. новембра, на шта је битан утицај имао Јаша Томић (1856 – 1922) српски новинар и писац, политичар, један од најистакнутијих првака Срба Војводине у време Аустроугарске.
Др Славко Жупански тврдио је да је у том смислу претежну улогу имао став одборника Бечкерека, односно Баната уопште, те да је њихов промишљени и утемељни став одлучујуће допринео да присаједињење Србији у сваком случају има претходити ма каквим даљим одлукама односно могућим интеграцијама. На тај начин остварене су вековне тежње Срба Војводине, Банта, Бачке, Срема и Барање, да постану саставни део Србије.
tanjug/novosadska.tv
Foto: Pexels/Boris Hamer
