Откријте породичну казанџијску радионицу „Цупрум“ у Новом Саду. Мајстор Ненад Попарић и син Игор чувају вековни занат израде бакарних казана за ракију, који путују широм света.
На Салајци, у једној од последњих казанџијских радионица у Новом Саду, време као да је стало. Ту, у породичној радионици „Цупрум“, мајстор Ненад Попарић и његов син Игор праве бакарне казане за ракију, баш онако како су то радиле генерације пре њих.
Ненад је занат наследио од свог деде Душана Мандарића, а као мали провео је године у радионици као шегрт. Радионицу је преузео 1974. године и од тада непрекидно ради, чувајући традицију која у Новом Саду полако нестаје. Данас, и даље ручно обликује казане по старим војвођанским рецептима, али уз помоћ савремених алата који олакшавају неке кораке.
„Некада се све секло ручно, сада имамо машине, али душа посла остаје иста“, каже Ненад.
Породични занат Попарићи преносе и на сина Игора, а њихови казани путовали су од Новог Сада до Аустралије и Америке. Занимљиво је да су у Аустралију морали да шаљу казане растављене у два дела, због строгих закона о алкохолу. У САД је отишао њихов највећи казан од чак 650 литара, који је изгледао попут свемирског брода.
Радионица „Цупрум“ производи казане у запремини од 20 до 600 литара, а сваки казан захтева вештину из више заната — лимарски, ковачки, браварски, токарски и моделарски. Дебљина дна казана креће се од 3 до 8 мм, што омогућава издржљивост и оптимално печење ракије.
„Најбитније у овом послу су стрпљење и рад, а тога данас има све мање“, истиче Ненад. Некада је цела улица Јована Суботића у Новом Саду била позната као „Казанџијска“, јер је ту било много радионица, а данас је таквих занатлија свега неколико.
За Ненада, радионица је више од посла – она је животни позив. „Кад год се вратим с пута, прво улазим у радионицу, па тек онда у кућу“, додаје. И док се стари занати губе, он и Игор чувају традицију која је вековима део новосадске историје.
