Статут АП Војводине, као највиши и најважнији покрајински правно-политички акт, данас је у потпуној сагласности са Уставом Србије из 2006. године. Али то није одувек био случај. Како је дошло до тога да две трећине одредби Статута, који је наметнуо тадашњи председник Покрајинске Владе Бојан Пајтић, а који је од Војводине фактички направио „државу у држави“, буду проглашене неуставним од стране Уставног суда крајем 2013. године?
Након петооктобарских промена 2000. године, АП Војводином је 16 година суверено владала Демократска странка (ДС), повремено мењајући коалиционе партнере који су јој омогућавали скупштинску већину.
Покрајински одбор ДС-а и војвођанска гарнитура Демократа, суштински су преузели изразито аутономашку, па чак и латентно сепаратистичку политику свог водећег политичког ослонца – Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ).
Будући да ЛСВ у Војводини никада није имала подршку довољну за формирање покрајинске власти под њиховим руководством, те да је њихов најбољи изборни резултат досегао (са данашње тачке гледишта импозантних) 15%, било је потребно створити политичку опцију која ће грађанима начелно понудити прихватљиву политику, док би се иза кулиса одвијали процеси који немају никакав легитимитет међу становништвом северне српске покрајине.
Управо такву улогу одиграо је покрајински одбор ДС-а, на челу са председником Покрајинске Владе у три мандата (од 2004. до 2016. године), Бојаном Пајтићем.
Да би се створила позиција за легално снажење војвођанске аутономије која ће водити ка институционалном сепаратизму, најпре је Народна скупштина Републике Србије, у којој је већину такође имала Демократска странка, 2002. године донела посебан Закон о утврђивању надлежности аутономне покрајине, којим су АП Војводини враћене надлежности ускраћене Уставом из 1990. године.
Такав закон је Војводини дао више аутономије од поменутог Устава, а мање од Устава СФРЈ из 1974. године, који је фактички од Војводине створио републику у оквиру комунистичке Југославије (видети у тексту: УСТАВ СФРЈ ИЗ 1974. ГОДИНЕ – ПОКУШАЈ ОДВАЈАЊА ВОЈВОДИНЕ ОД ОСТАТКА СРБИЈЕ! .
У складу за овим посебним Законом, Скупштина АП Војводине је, између осталог, усвојила нове војвођанске симболе, најпре грб Војводине са веома дискутабилним историјским мотивима, а затим и деформисану тробојку са три звездице која нема апсолутно никакво историјско упориште, и која представља поједностављену глобалистичку креацију из пера и кабинета тадашњег председника Скупштине Ненада Чанка и његовог ЛСВ-а.
Међутим, на Митровдан, 8. новембра 2006. године, Народна скупштина проглашава претходно референдумски изгласан, нови Устав Републике Србије, што је између осталог значило да статус АП Војводине мора поново бити дефинисан посебним актима.
Важећи Устав наше републике из 2006. године, у члану 185, ставу 1, предвиђа да је „Највиши правни акт аутономне покрајине Статут“, као и да „Статут аутономне покрајине доноси њена скупштина, уз претходну сагласност Народне скупштине“.
У складу са овим одредбама, било је потребно донети највиши покрајински правни акт, што је била прилика за Пајтића (узгред професора на Правном факултету Универзитета у Новом Саду) и његове политичке сараднике да покажу сву раскош своје правничке експертизе, пропраћене сепаратистичким тежњама.
Први Предлог статута, Скупштина АП Војводине утврдила је 14. октобра 2008. године. Уследило је више од годину дана застоја у којима је Скупштина утврђивала правно-техничке исправке, да би 7. новембра 2009. Предлог статута био упућен Народној скупштини на потврђивање, што је процедура дефинисана Уставом.
Невероватном лакоћом и брзином је донета Одлука о давању претходне сагласности на Предлог статута, за свега три недеље, од стране највишег законодавног тела у држави.
Изгледа да је тадашњој скупштинској већини, коју је чинила Демократска странка, више било стало до политичке капитализације институционалног сепаратизма Бојана Пајтића, него до владавине права и усклађивања најважнијих правних аката једне државе са Уставом.
Убрзо је уследио и поступак оцене уставности и законитости, један вишегодишњи мукотрпан процес у оквиру којег је Уставни суд јула 2012. године утврдио да 22 одредбе новог Закона о утврђивању надлежности АП Војводине из 2009. године, нису у сагласности са Уставом.
Једна од одредби које представљају еклатантан пример несагласности тада донетог Статута са Уставом Републике Србије, а на шта је правилно и указао Уставни суд, јесте одредба којом је дефинисано да је Нови Сад „главни град Војводине“.
За разлику од данашњег Статута који предвиђа да је Нови Сад „административни центар покрајинских органа“, Статут Демократске странке из 2009. године имао је за намеру да од Војводине направи државолику творевину, тако што ће Нови Сад дефинисати као војвођански главни град.
У том правцу је вођена и међународна кампања промоције војвођанске аутономије и сепаратизма тако што је за време Егзит фестивала 2012. године, на зидинама Петроварадинске тврђаве освануо банер са натписом „Welcome то Нови Сад. The цапитал оф Војводина”. Они који нису били упућени у чланове Статута из 2009. године и све што се одвијало у политичком животу Војводине, тада су схватили каква политика и какав наратив се промаљају…
Прича о „главном граду Војводине“ свакако није представљала једини споран моменат овог покрајинског скупштинског акта.
Спорни Статут је такође предвиђао да Покрајина има право оснивања представништава у иностранству.
Уставни суд је, међутим, оспорио овакво право уз оцену да сарадња и дипломатски односи спадају у искључиву надлежност републике.
Финансијска аутономија је још један сегмент ингеренција које су биле у фокусу креатора Статута у демократским редовима (испоставиће се из строго личних, лукративних разлога), и то тако што је највиши покрајински правни акт предвиђао да Покрајина убудуће има већу контролу над приходима и буџетом. Уставни суд, условно речено, није делио мишљење, а заправо је одлучио на основу Устава, тако што је истакао да су приходи и буџет у надлежности републичких власти.
Вероватно најзначајнија одредба Статута из 2009. године, од укупно две трећине које нису у сагласности са Уставом, јесте суштински покушај аутора овог акта да се врати на правно стање Покрајине из 1974. године. Ко је имао прилике да чита анализу Устава СФРЈ из поменуте године (чији линк понављамо овде: УСТАВ СФРЈ ИЗ 1974. ГОДИНЕ – ПОКУШАЈ ОДВАЈАЊА ВОЈВОДИНЕ ОД ОСТАТКА СРБИЈЕ! , могао је да закључи да је Војводина тада имала све прерогативе државе, а најважнији јесу законодавна, извршна и судска власт.
У том смислу, нормативни творци Статута из 2009. су давали право Скупштини АП Војводине да доноси одлуке које имају „законску тежину“, иако аутономне покрајине у Србији имају само извршну и управну власт.
Доношење закона је у уставној надлежности искључиво Народне скупштине Републике Србије, и поверавање оваквог овлашћења Скупштини АП Војводине значило би да се легализује стварање паралелног система, или већ раније поменуте „државе у држави“.
Епилог саге о противуставном Статуту АП Војводине из 2009. године било је усаглашавање одредби са Уставом и смерницама Уставног суда.
Статут АП Војводине, који је последично донет 2014. године и данас је на снази, оличава стање не само усаглашено са највишим државним актом, већ са суштинском вољом грађана Војводине и већинског народа у северној српској покрајини, који не желе круњење националног и државног јединства, већ снажење међусобних веза, на добробит свих становника целовите и недељиве Србије.
