Милан Обреновић први нововековни краљ Србије, рођен је на данашњи дан 22. августа 1854, пре 170 година.
Ако се за неког српског владара може рећи да је потомство према њему било незахвално то је извесно краљ Милан Обреновић.
Упркос чињеници да је управо краљ Милан спровео пресудну модернизацију, европеизацију земље, преображајем бројних државних институција по тада најмодернијим стандардима, потоња публицистика па делом и историографија приказивала га је неретко у неповољном светлу.
Истина, добри историографи као Слободан Јовановић, вредновали су његову историјску улогу, па и њега као личност, неупоредиво одговорније и поштеније.
Рођен је у Молдавији, у месту Марашешти. Био је унук Јеврема Обреновића, брата књаза Милоша. Мајка Елена Марија била је кћерка молдавског велепоседника Константина Катарџија.
Стицајем околоности Миланови родитељи Милош и Елена нису дуго живели заједно. Милан је без оца остао као шестогодишњак. Мајка је надаље водила монденски живот високе аристократије па је бригу о Милану преузео кнез Михаило Обреновић, тада владар Србије.
Он га је упутио на школовање у Француску одакле је враћен после Топчидерске трагедије, како се онда говорило, односно погибије књаза Михаила 1868. године.
Михаило је убијен током шетње Кошутњаком који је тада био приватно, ограђено, ловиште Обреновића. Позадина завере није расветљена иако су непосредни извршиоци брзо похватани и осуђени.
По ондашњим законима новог владара требало је да бира Велика народна Скупштина. Испоставило се међутим да је београдски гарнизон извикао Милана, тада четрнаестогодишњака, за новог књаза. Пресудну улогу притом је одиграо Миливој Блазнавац, тадашњи министар војни, за ког се иначе веровало да је син књаза Милоша. Скупштина је затим потврдила његово право на књажевски престо 26. јуна 1868.
До ратова с Турском 1876/1878, Милан се држао русофилске линије. Још као малолетан посетио је, октобра 1871, руског цара Александра ИИ, у Ливадији, летњиковцу Романова на Криму. У рат 1876, ушао је на захтев Русије, иако неспреман. Пошто је међутим Русија Санстефанским миром марта 1878, Бугарској наменила српске етничке и историјске територије, наступило је разочарење.
Берлинским конгресом лета 1878, та неправда је исправљена, највише залагањем службеног Беча а и Лондона. Србији је тада призната пуна сувереност, уз знатно територијално проширење. Присаједињен је Ниш, Пирот, Дубочица дакле Лесковац, Топлица, Врање.
Милан се отуда окреће ближој сарадњи са Аустроугарском. Била је то рационална одлука која ће Србији донети деценије стабилности и поступног напретка. Тако је склопљен и споразум 1881, познат као Тајна конвенција. Српским пољопривредним производима је њоме омогућен повољнији пласман на великом тржишту Двојне монархије.
Године 1882. Србија је проглашена за краљевину. Био је то догађај огромног симболичког значаја. Сам Милан Обреновић у свечаном обраћању тим поводом, поменуо је, између осталог, да је краљевина јемство будућности Србије.
У склопу манифестација везаних за свечано проглашење краљ је тада посетио Жичу, негдашњу како је наглашавано крунидбену цркву и прво средиште српске архиепископије, као и Студеницу, где су се налазиле мошти Стефана Првовенчаног, првог краља из рода Немањића.
У Жичи су иначе обављана свечана миропомазања српских владара. Миропомазање је са духовног становишта важније од чина крунисања. Сам Милан миропомазан је претходно, као кнез, у београдској Саборној цркви, јула 1868. Његов наследник Александар, као и потоњи владари, миропомазан је у Жичи.
За период владавине Милана Обреновић везана је одлучна европеизација Србије. Низ у том смислу неопходних мера, односно законских решења донет је тада, често насупрот вољи светине, односно опозиције. Тако је рецимо изградња железнице, што је такође била међународна обавеза Србије, била повод за небројене протесте и неразумевања.
Стандардизована је национална монета, динар, насупрот негадшњем хаосу на том пољу када се у Србији користило мноштво различитих новчаних јединица. Истоветна је била ситуација са мерним системом. Наметнуто је обавезно основно образовање, здравствене мере. Посебно је обавезно пелцовање, вакцинисање, било местимично извор панике.
С тешком муком краљ Милан наметнуо је и ново устројство војске, сасвим по узорима из средње Европе. Отпор образовању модерне војске, на демагошки подстицај тадашње Народне радикалне странке, довео је до оружаног отпора познатог као Тимочка буна 1883, што је убрзо угушено. Већину осуђених владар је доцније помиловао.
Увек ваља наново нагласити, управо војно устројство краља Милана дало је сјајне резултате у ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. Балканским и Првом светском.
Рат вођен против Бугарске 1885, који је Србија изгубила, иако без територијалних губитака захваљујући помоћи Аустроугарске, један је од разлога његове непопуларности. Истина је међутим да је краљ Милан тада реаговао зато што је припајањем Источне Румелије Бугарској нарушена равнотежа снага какву је одредио Берлински конгрес.
Краљ Милан оснивач је и Српске краљевске академије, изворно Краљевско српске, данашње САНУ.
Ново репрезентативно здање двора, данашња градска кућа, изграђено је по пројекту архитекте Бугарског, почев од 1881, а довршено је 1884.
У његово време уобличена су нова знамења Србије, од Закона о орденима, када је установљен Орден белог орла, као и Орден Светог Саве, па до државног грба, који је осмислио Стојан Новаковић. Реч је о данашњем грбу Србије.
Уставно решење из 1888, по неподељеном мишљењу, сматра се оличењем слободоумља. Ондашњи српски закони о штампи, зборовим и удружењима, превазилазили су слободе уобичајене у тадашњој Европи.
Истина, убрзо по доношењу новог устава, краљ Милан је објавио абдикацију, 1889. године. И надаље се посвећено бавио устројством војске, показаће се, врло супешно.
Био је тешко разочаран одлуком његовог сина и наследника Александра да се ожени Драгом Машин. Драга је истина била изданак угледне обреновићевске куће Луњевица, била је дворска дама његове мајке краљице Наталије, али њено довођење на престо по ондашњим стандардима било је недопустиво.
Трагична судбина Александра и Драге Обреновић, маја/јуна 1903, чиме је угашена династија Обреновић, била је, поред другог, показатељ да је процена краља Милана била ваљана.
Опхрван општим приликама, највише синовљевим неодговорним браком, краљ Милан умире 29. јануара/11. фебруара 1901, у Бечу. Имао је 47 година.
Упркос општој представи, и деценијама потом испреданим причама, за собом није оставио никакве дугове.
Сахрањен је у фрушкогорском манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице, допуштењем бечког двора, на чијој се територији Срем тада налазио.
Ма колико неомиљен за живота краљ Милан Обреновић био је и остао појам за владара институцију чија су бројна дела остала трајно добро његовог народа.
Фото: Wikipedia
