Антон Павлович Чехов, руски књижевник, овај свет напустио је пре 120 година, 15. јула 1904.
Чехов је био писац избрушеног, наизглед једноставног стила, са изванредним даром запажања. Умео је притом да изгради специфичну атмосферу, у извесном смислу блиску импресионистичком поступку.
Оставио је неизмеран траг на литературу глобално, посебно отварајући нове путеве позоришне уметности, нове драмске облике описане као „лирска драма“.
Антон Павлович је рођен јануара 1860. у Таганрогу на југу Русије, на обали Азовског мора. Отац је био трговац, религиозан, дисциплинован, строг, што је очекивао и од своје шесторо деце.
Када је имао 16 очев посао је пропао. Породица се потом у потрази за новом стабилнијом егзистенцијом сели у Москву.
Антон Павлович међутим, тада средњошколац, остао је у Таганрогу где наставља школовање. Издржаво се углавном подучавајући слабије ученике.
Писањем се бави још као ђак. Зна се да је уређивао школске новине, као и да је био чест гост локалног позоришта.
Познато је да је у време када је остао сам у Таганрогу написао први драмски текст, нажалост изгубљен, „Без оца“.
Иако би се очекивало да је такав великан књижевности у свет литературе утонуо из љубави, потребе, страсти, Чехов је заправо почео да пише из егзистенцијалних разлога, због зараде.
Пошто је започео студије медицине у Москви, писање му постаје редован извор прихода.
Иако никада није дипломирао бавио се све време лекарском праксом. Био је познат као несебичан и неретко није наплаћивао услуге. Упркос сасвим крхком здрављу посвећено се борио са невољама својих пацијената, као у време епидемије колере деведесетих.
У прво време пише кратке хумореске, шаљиве приче. Потом, пошто је имао успеха, пише приповетке, драмске текстове.
Нису то биле уобичајене књижевне форме. За Чеховљева дела нису карактеристични некакви осмишљени заплети, нити су његова тема биле велике приче, политика, историја, крупни актери, напротив.
Био је то, рекло би се, тих писац. Његова тема је свакодневица, обични људи, скице из живота.
Реч је пре свега о делима особене атмосфере, доживљаја. За њега је типична суптилна сасвим ненаметљива психолошка анализа, прожета хумором, пародијом, скепсом која прераста и у резигнацију.
Лично меланхолик, чему је несумњиво допринела болест која је одредила његов живот, тада неизлечива туберкулоза, и његова књижевна дела била су у суштини опор реализам, чак и када су изазивала смех.
Није притом дозвољавао себи баналност карактеристичну за социјалну књижевност, нити развученост типичну за литературу 19. века. Писао је сажето, увек с мером.
У прво време објављује под псеудонимима, у штампи, потом и књижевној периодици.
Тек што се посвећује лекарској пракси објављује збирку „Мелпоменине приче“. У то време постаје несумњиво да је судбински болестан.
Потом 1884. пише једночинку „На главном путу “ коју је цензура забранила.
Захваљујући пријатељству са издавачом Алексејем Суворином постаје стални сарадник петербуршког листа Ново време.
Почев од 1890. путује. Обилази Сибир, потом руски Далеки исток, острво Сахалин. Затим наставља путовање Пацификом, Индијским океаном, све до Цејлона.
Наредне године путује Западном Европом. Исте 1891. објавуље прице „Жена са села“, „Двобој“.
Настањује се у Мелхиову отприлике 65 километара јужно од Москве. У том периоду објављује десетак прича.
Негде од 1894, осећа се видно лошије. У потрази за сувљом климом путује у Италију.
Када је отворен Художествени театар у Москви, знаменити МХАТ, 1897. године, Чехов постаје стални сарадник Станиславског и Немирович Данченка. Објављује „Ујка Вању“, „Галеба“, „Дивљака“.
Први његов текст игран у МХАТ-у био је „Галеб“, који ће постати симбол чувеног револуционарног театра. Занимљиво је да је тај комад приликом првог извођења, не у МХАТ-у, публика одбацила, извиждала.
Управо у МХАТ-у Антон Павлович упознаје будућу супругу, глумицу Олгу Книпер.
Настањује се на Јалти, где ће углавном боравити надаље. Објављује „На службеном послу“, „Даму с псетанцетом“, „Драгу“. Приређује сабрана дела. Свега неколико година потом уследило је ново проширено издање.
Иако признат, популаран, славан и ван граница Русије, царске власти које су му доделиле и високи орден Светог Станислава и тада кратковидо онемогућавају да радничке позоришне трупе играју његова драмска дела.
Последњу причу „Верена“, објављује 1903. Крајем те године завршава „Вишњик“.
Опхрван болешћу путује у Немачку, у нади да ће му познати тамошњи лекар помоћи.
У Баденвајлеру, на југозападу Немачке, умире 15. јула 1904. Имао је тада 44 године.
Чеховљева дела и данас, као да није прошло преко стотину година, остају подједнако актуелна свежа и подстицајна, непревазиђена.
