Онима који дуго прате политички живот у Србији понекад се учини да Срећко Михајловић, Демостат и слични анализирају јавно мњење већ столећима. И ничеовски речено, као да сведочимо „вечном враћању истог“. Месец дана уочи избора у јавност излази Срећко који опозицији за коју свим срцем навија не доноси срећу, већ их по правилу заведе за Голеш планину, посеје наде и илузије, а онда их сурова постизборна стварност немилосрдно пробуди из слатких снова. Данас смо поново имали прилике да чујемо господина Михајловића како тврди да је опозиција надомак победе у Београду. Тако је било и прошли пут па упркос томе што су се сви у опозицији удружили, од зелено – левих до Заветника резултат је, без пребега и мењања дресова био 56 – 54 у корист СНС-а и СПС-а.
Недовољно упућеном јавном мњењу не објашњавају се прецизно механизми Донтовог количника по коме се избори у Србији углавном одвијају још од Милошевићевог времена па до данас и по коме сви који остваре резултат слабији од 3% преливају своје гласове најпре најјачој странци. Имати већинско расположење за или против нечега не значи и победити на изборима. На пример Хилари Клинтон је имала математички, збирно гледано више гласова од Доналда Трампа, али је изборни систем у САД такав да је председник постао Трамп захваљујући бољем резултату у такозваним кључним државама етц. Говорећи о опозицији, господин Михајловић их тетоши тврдећи да не треба разбијати њихово јединство и да странке деснице вероватно неће коалирати са СНС-ом у Београду. Консултујемо ли елементарну логику, долазимо до следећег закључка. Ако је угаони камен и вододелница десних странака Француско- немачки план онда не постоји никаква логика да десница уђе у коалицију са Ђиласовом листом јер се на њој налази 99% оних који би беспоговорно, промптно и без остатка прихватили Шолц-Макронов план. Када је о Вучићу реч, он иако га начелно прихвата, не прихвата неке, за Србију кључне елементе као што је на пример улазак Косова* у УН. Такође, јасно је да актуелна власт покушава да отеже, купује време, наметне најпре тему ЗСО и слично.
Према томе, ако ће странке деснице бирати „мање зло“ то је свакако СНС, а не Ђиласовци. Ако желе чистунство до краја, неће ући у коалицију ни са једнима ни са другима већ ће остати у опозиционим клупама, а то значи да у Београду нема већине и да се избори морају поновити… било како било најава Срећка, Демостата и сличних истраживача јавног мњења о „паду Београда“ почиње да подсећа на дан мрмота или већ много пута виђени филм који се завршава још једним разочарањем оних који су помислили да је „пад Београда“ готова ствар.
