Британски премијер Винстон Черчил и председник САД Френклин Рузвелт усагласили су и обелоданили Атлантску повељу 14. августа 1941.
Тај документ био је темељ на којем је уобличен поредак поратног Запада, а умногоме и читавог света.
На темељима Атлантске повеље устројен је након Другог светског рата концепт Уједињених нација, са пратећим телима предвиђеним за међусобну економску и финансијску сарадњу, али и оснивачке норме Северноатлантског пакта априла 1949.
Атлантском повељом августа те 1941. свету је заправо представљена визија бољег поратног света.
Британија и САД су тада усагласиле више неопходних норми које су пре свега имале за циљ да негирају све оно што је оличавала нацистичка Немачка.
Било је то време тешких борби ране фазе Другог светског рата.
Пошто је Француска поражена и окупирана јуна 1941, Британија се нашла усамљена у ратним напорима против нацистичке Немачке.
Сједињене Државе тада још нису ушле у рат али је подршка Британији била неупитна, иако делом прикривена, а поготово, читав вредносни модел на којима су утемељене САД био је суштински супротстављен свему ономе што је оличавала нацистичка Немачка. Сједињене Државе ће ући у рат децембра 1941, после напада Јапана на Перл Харбур.
Атлантска повеља садржала је осам кључних одредница.
Две земље потписнице, Британија и САД, одмах су нагласиле да немају претензија на ма чије територије.
Признато је међутим принципијелно право самоопредељења народа, а такође и право територијалних промена у складу са етничким приликама односно расположењем матичног становништва.
Наглашена је такође потпуна демилитаризација земаља агресора, као и опште разоружање.
Повеља је предвиђала и више економских мера с намером да се у поратном периоду устроје праведнији економски односи међу државама.
Прокламовано је тако укидање ранијих трговинских ограничења, слобода поморског саобраћаја, као и економска сарадња. Наглашено је такође да, насупрот ономе што се догодило након Првог светског рата, не смеју уследити казнене мере на пољу економских односа. Постојала је очигледно свест да је таква политика имала погубне последице како је рецимо Џон Мајнард Кејнз указивао још у време мировних споразума по окончању Првог светског рата а и у потоњим годинама.
Саставни део документа била су и прокламована начела, уосталом декларативног карактера, о општем напретку, друштвеном благостању, слободи од оскудице, чак и слободи од страха.
Винстон Черчил и Френклин Рузвелт текст Атлантске повеље усагласили су током конференције у војној бази Аргентија у Планцерија заливу на острву Њуфаундленд. Од марта 1949, Њуфаундленд је саставни део Канаде. Претходно је био посебна прекоморска територија, под влашћу Енглеске од 1583, најстарија колонија те земље.
Начелима прокламованим у Атлантској повељи придружиле су се потом и владе других савезничких земаља.
На међусавезничком самиту, одржаном у Лондону 24. септембра 1941, представници избегличких влада Чехословачке, Пољске, Белгије, Луксембурга, Холандије, Француске (Де Голове Слободне Француске), Грчке, Норвешке, као и Краљевине Југославије, потписали су текст Повеље.
Међу потписницима се нашао и Совјетски Савез, иако је било јасно да су економска начела предвиђена Атлантском повељом неспојива са устројством комунистичке земље.
Занимљивост везана за настанак Повеље јесте чињеница да заправо Черчил и Рузвелт нису уопште потписали договорени текст.
Они су га једноставно усагласили током преговора односно Конференције почев од 9. августа. Када је текст коначно усаглашен садржина је као заједничка изјава обелодањена телеграфским путем у Лондон и Вашингтон.
Пошто је објављена 14. августа 1941 Атлантска повеља је заправо називана „Заједничка изјава председника и премијера“ или напросто „Заједничка декларација“.
Име по којем ће постати позната првобитно се појавило у гласилу британских Лабуриста Дејли Хералд. Винстон Черчил је потом назив Атлантска повеља употребио приликом обраћања Парламенту крајем августа 1941.
Уследиће 1. јануара 1942. потписивање Декларације Уједињених нација, што је био темељни документ из ког ће израсти потоње ОУН. У то време тај документ је пре свега наглашавао противност свему ономе што је оличавао немачки нацизам, односно међусобну сагласност у борби против њега.
Општи споразум о царинама и трговини такође је проистекао из Атлантске повеље.
Повеља је разуме се, када је постала званичан доцумент, различито тумачена, каткад су из ње извлачена и сасвим опречна виђења.
Представници различитих покрета за деколонизацију тумачили су тако, и то убрзо пошто је обелодањена, да им прокламована начела омогућавају односно дозвољавају ослобођење. Шта више, Атлантска повеља објашњавана је и као својеврсни антиколонијални манифест.
То је рецимо чинио Махатма Ганди у писму председнику Рузвелту 1942.
САД су се заправо убрзо по окончању Другог светског рата и понашале на тај начин, рецимо у време Суецке кризе 1956, или Рата у Алжиру 1954 – 1962.
Черчил је међутим инсистирао већ у говору септембра 1941, да се начело самоопредељења како га прокламује Атлантска повеља, односи само на земље које је окупирала нацистичка Немачка, а никако на просторе Азије и Африке, односно колоније.
Фото: Shutterstock.com/Frannyanne, ilustracija
