Бојан Пајтић, ког је након Мила Ломпара и Дејана Мировића више „разочараних блокадера“ именовало као правог творца антидржавне ујдурме, најрадије се у јавности представља као „професор на Правном факултету у Новом Саду“, мада је у његовом деловању увек кључна била друга улога: она у режиму старог ДС-а, озлоглашеног „жутог предузећа“.
Док је плео своју мрежу утицаја међу „студентима“, а пре него што су у јавност изашла сазнања о његовој хроничној злоупотреби тешких дрога и још скандалознијем заташкавању трагова, није се либио да и лично инструише „пленумаше“ од посебног утицаја. Како преноси наш добро упућени саговорник, Пајтић је лично комуницирао са неколицином: пре свега са Вуком Стојићем, „студентом“ блокадером са Правног факултета у Новом Саду, чији је утицај међу блокадерима временом нарастао до мере да у њиховим редовима постане „координатор Центра за оперативу“, али и „координатор Правног тима“ за читав један регион.
Са Пајтићем на личном контакту (и пратећој инструктажи) налази се и Чедомир Ђурин, блокадер са Природно-математичког факултета у НС, који је у блокадерској структури по функцији такође и члан „матичне Стратегије“ али и члан њихове „кровне“ структуре – тзв. Радне јединице за операционализацију програма (РЈОП).
Посебно близак и важан однос Пајтић је остварио са Душаном Симићем, такође са Природно-математичког факултета у Новом Саду. За поменуте се може рећи да су спроводили личне налоге „гуруа“ из сенке, извршавали најважније задатке, утицали на друге у складу са добијеним инструкцијама.
Списак „пленумаша“
Бојан Пајтић, наравно, операцију „покушај повратка старог ДС на власт, али у другом облику“ није планирао и организовао сам: кључне улоге у организацији ове преваре добили су његови проверени сарадници из некадашњих покрајинских и новосадских ДС структура. Душан Елезовић, њихов „економ“ и „чистач“ (који је, да подсетимо, лично инструисао Пајтића на који начин да прикрије трагове наркотика у чијем је конзумирању разоткривен) само је један од чланова ове групе. Њени су припадници, између осталог, имали задужења да „студентима“ од утицаја и посебног поверења обезбеде потребна средства, просторије, али и да преносе инструкције и планове за поступање. Они су били на личном контакту са овим „пленумашима“:
Ранко Зеремски са Правног факултета у НС, уједно један од руководилаца блокадерског Регионалног изборног штаба (РИШ);
Александар Симешко са Пољопривредног факултета, такође један од главних руководилаца РИШ;
Кристина Тењовић са Филозофског факултета (такође члан РИШ);
Лука Пантић са Медицинског факултета, који је по функцији међу блокадерима и „координатор Центра за оперативу“;
Никола Стојановић са Пољопривредног факултета (такође, још један члан РИШ);
Давид Бугарски са Правног факултета, члан озлоглашене блокадерске групе „Уличне акције“ (као што име говори – задужени за активности на улици, насиље и нереде);
Драган Дисић са Правног факултета;
Михаило Живковић са Филозофског факултета
Павле Давидовић још један истакнути блокадер са Правног факултета.
Преко наведених појединаца Бојан Пајтић и његова клика из „жутог предузећа“ остваривали су кључни утицај на „пленуме“, на којима је многим неупућеним и лаковерним учесницима остављен привид да они ту о нечему „одлучују“ – док се заправо изјашњавају о „предлозима“ које су креирали и сервирали им други. Бројне кључне одлуке формиране су управо на овај начин, преко описане мреже. Од фамозног „ветирања“ Ломпара и његових истомишљеника, преко убацивања Шошкића на „листу“, па све до гурања Срдановића на њену челну позицију (све под изговором „проналажења одговарајуће замене“ за већ искоришћеног, исхабаног и пониженог Ђокића)… Списак је дуг.
И он свакако није коначан. Баш као што ни списак учесника у овој организованој мрежи, пробраних позиција старих манипулатора и превараната из бившег режима – није изнет у целости. Наш саговорник, добро упућен у све детаље, навео је да су ово само нека, карактеристична имена, чије ће поступке и улоге остали (неретко преварени и изманипулисани) учесници блокадерске илузије умети да препознају.
А све више њих, након сазнања да им је „врховни мозак“ по свој прилици кројио судбину радећи на кокаину, озбиљно поставља питање – у шта су се то уплели, страћили две године својих (и туђих) живота?
