Председница Српске странке Заветници Милица Ђурђевић Стаменковски огласила се на годишњицу 5. октобра ауторским текстом који преносимо у целости:
Нисам истински савременик 5. октобра — тог дана била сам дете. Али јесам савременик његових последица. Припадам генерацији која није рушила Милошевића, иако верујем да у томе не бих учествовала ни да сам тада била старија. Моји вршњаци нису јуришали на Скупштину и нису славили слободу уз стихове Балашевића. Па ипак, одрастала сам у Србији која је после тог 5. октобра 2000. стварана.
Гледала сам како нам у бесцење распродају државу, како се гасе фабрике и породице остају без хлеба. Гледала сам како се са српског националног стабла откида Црна Гора, како 2004. на Косову и Метохији горе српске куће и светиње, како се топе српски тенкови и како се, корак по корак, мења не само моја држава него и свест мог народа.
Одрастала сам слушајући да све то има своју цену, али и циљ, да морамо да издржимо још мало и да се „највеће жабе гутају прве“. Причали су нам да ћемо најзад постати део „нормалног света“ и да Европа само чека да нам широм отвори своја врата.
И тако су пролазиле године, а број шаргарепа које су се смењивале пред нашим очима постајао је све већи. Само је земља у којој сам се родила постајала мања.
Зато ми је данас тешко да Пети октобар посматрам само кроз фотографије насмејаних младих људи испред Скупштине и романтичну причу о народу који је тог дана освојио слободу.
Међу тим људима било је стварно и огромно незадовољство, у то не сумњам. Многи су веровали да се боре за бољу Србију. Верујем да је већина обичних људи на улице изашла због сопствене наде, а не због интереса неког страног центра моћи.
Али ко је ту наду (зло)употребио?
Данас знамо за финансијску и политичку подршку из иностранства медијима и опозиционим организацијама попут Отпора, за обуке активиста и контакте представника опозиције са западним званичницима. Видимо и да је смена власти у Београду била важан циљ западне политике. Па ипак, то што данас знамо не претвара све људе који су тог дана изашли на улицу у инструменте туђег утицаја. Њихова нада била је стварна. Стварно је било и незадовољство на којем је та нада почивала. Али управо такав спој може постати моћан политички инструмент у рукама оних који знају како да га усмере.
За мене је данас Пети октобар израз једне политичке епохе која је почела великим обећањем, а завршила се 2012. године дубоким разочарањем великог дела народа у оне који су то обећање носили.
Због тога је за мене Пети октобар и питање права једног народа да сопствену историју гледа својим очима. Да призна сопствене грешке, али да не прихвати колективну кривицу која му се намеће. Да сарађује са светом, али да му не служи. Да иде путем који сам изабере, а да због тог пута не престане да буде свој. Да има пријатеље и на Истоку и на Западу, али господаре нигде.
Двадесет шест година касније поново гледамо како се великом политичком променом обећава нова Србија. Поново се незадовољству даје облик историјског тренутка, а питање „шта после“ оставља за касније. Ми који смо одрастали после Петог октобра то „после“ више не можемо да оставимо за касније.
Одлично знамо како изгледа када се после великих речи о слободи, демократији и бољем животу крене у године транзиције, распродаје, уступака и чекања. Знамо и да оно што се изгуби у име неке далеке будућности није увек могуће вратити.
После свега, данас више никоме није потребан још један Пети октобар, само под другим именом. Србији су потребни мир и стабилност. Потребна јој је политика која ће наставити да чува оно што је њено, да исправља оно што није добро и да промене прави без новог ломљења земље преко колена. Не треба нам још једна генерација која ће слушати да је само још један уступак, још једна жртва и још мало стрпљења цена боље будућности. Ту смо причу предуго слушали.
Моја генерација можда није била довољно стара да разуме Пети октобар док се дешавао, али је била довољно стара да одрасте са његовим последицама. Не пристајмо на причу да Србији поново треба рушење да би се доказала њена „демократска зрелост“. Не треба нам још један експеримент са туђим сценаријем и домаћим последицама. Србија своју власт треба да мења када она то сама одлучи, а не онда када јој неко други објасни да је дошао „прави тренутак“.
Једном смо већ гледали како се то ради. Како се незадовољство претвара у оруђе, туђи интерес у „народну вољу“, а добро упакован сценарио продаје као спонтана борба за слободу. Други пут неће проћи.
Могу се променити пароле, симболи и лица. Могу нам поново говорити о слободи, демократији, европским вредностима и светлој будућности. Могу покушати да старом сценарију дају ново име и ново паковање. Али једно више не могу — да рачунају да ништа нисмо научили.
