Једна од најконкретнијих и, по мом мишљењу, најважнијих политичких идеја које смо чули јесте најава носиоца листе „Уједињена Србија“, Александра Вучића, да ће предложити посебан закон и посебан развојни програм за југ Србије.
То није мала ствар и не односи се на мали број људи. У пет округа који би били обухваћени овим програмом — Нишавском, Топличком, Пиротском, Јабланичком и Пчињском — живи више од 860.000 људи, практично сваки осми становник Србије. Говоримо, дакле, о великом делу становништва и територије наше земље.
А југ Србије има и посебну тежину када говоримо о одбрани земље. На простору ових пет округа живи око 36.000 бораца, према расположивим подацима, око четвртине укупне борачке популације Србије. Тај податак снажно сведочи колики је терет одбране отаџбине поднео народ овог дела Србије.
Када је Србију требало бранити, југ Србије је био ту. Зато је важно да данас, када Србију треба даље градити и развијати, држава буде снажно уз свој југ.
Пресудно је да се овога пута не говори само о томе да „треба помоћи југу“, већ о конкретном механизму: посебном закону, већим државним издвајањима за мање развијене општине, снажнијим подстицајима за нове инвестиције, већој подршци пољопривреди и већим капиталним улагањима. То је суштинска промена приступа. Да једном коначно и свагда фраза “што јужније – то тужније” остане само фраза.
Не можемо очекивати да се делови Србије који су деценијама економски заостајали развијају истом брзином ако им понудимо потпуно исте инструменте као најразвијенијим срединама. Тамо где је развојни јаз већи, и подршка државе мора да буде већа.
Крајњо циљ свакако није статистика, већ да млад човек из Врања, Лесковца, Прокупља, Пирота, Ниша или било које мање општине на југу не мора да напусти свој крај да би добио добар посао, пристојну плату и перспективу за своју породицу.
Зато ову најаву видим као једну од најконкретнијих политичких идеја које смо чули: да држава посебним законом стане иза дела Србије којем је потребна додатна развојна снага.
Јака Србија не може да има слаб југ. Ако желимо равномерно развијену Србију, онда југ Србије мора да добије шансу да брже сустигне најразвијеније делове земље.
Зато данас није питање шта Србија треба да поклони свом југу. Питање је шта треба да урадимо да људи који тамо живе добију шансу коју су својим радом, стрпљењем и оданошћу овој земљи одавно заслужили.
Да се у Нишу ствара. Да се у Лесковцу ради. Да се у Врању инвестира. Да се у Пироту напредује. Да се у Топлици остаје. И да у сваком селу и свакој општини на југу човек може да каже: овде видим будућност своје деце.
Јер југ није периферија, слепо црево, забачено подручје. Југостоик наше земље је стратешки коридор целе државе.
Јужњачко срце је увек најјаче куцало за Србију. И време је да се то види и по животу људи који тамо живе.
