Најмоћнији владар средњовековне Србије, цар Душан, крунисан је за цара 16. априла 1346. пре 680 година.
У Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. Стефан Душан крунисан је за цара Срба и Грка.
Истовремено, или непосредно пре тога, проглашена је српска патријаршија, односно архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије, с првим српским патријархом Јоаникијем.
Био је то период највећег успона српске средњовековне државе, после такође изузетно успешне владавине краља Милутина, владара Србије од 1282. до 1321.
У време Стефана Душана, краља од 1331, а цара од 1346. Србија је доживела експанизју и територијални опсег далеко ван оквира претходне српске краљевине, обухватала је осим претходних територија и цео Епир, Тесалију, Акарнанију, Етолију и сву Македонију до Христопоља, садашње Кавале, изузев Солуна, као и целу данашњу Албанију осим Драча.
Није била реч само територијалном него о општем успону ондашње Србије, о чему сведочи и његова градитељска а затим и законодавна делатност.
Није потпуно извесно када је потоњи цар Душан Силни рођен, узимају се године 1308. или 1311/12. Највероватније је реч о крају 1311. или самом почетку наредне године.
Као дете више година проводи у Цариграду, где се његов отац Стефан Дечански нашао протеран по казни. Краљ Милутин, Душанов деда, повратак им је дозволио крајем 1320. Или почетком 1321.
Пошто је Милутин октобра те 1321. умро, наследио га је син Стефан, познат као Дечански, крунисан јануара 1322. када је Душан такође проглашен и крунисан за младог краља, како је називан наследник престола.
Зету и Захумље, као удеону област, у складу с традицијом, на управу добија највероватније 1326.
Врло брзо се показао као вешт ратник, односно војни заповедник, у локалаим сукобима са босанским баном Стефаном.
Посебно је важна била његова улога у Боју на Велбужду 28. јула 1330. Била је то тешка ситуација, пошто је Србија била суочена са удруженим нападом Бугарске и Византије, уз подршку Влашке.
Душан се, определивши се прво за обрачун с Бугарима, показао као супериоран заповедник. Не само да су Бугари потпуно поражени, него је и њихов владар цар Михаило ИИИ Шисман, погинуо. Византинци су се потом одлучили на узмак, односно мир.
Душановом победом на Велбужду (данашњи Ћустендил у Бугарској) Србија постаје водећа сила на Југоистоку Европе. Бугарска је трајно ослабљена, и сведена на битно ужи простор, што је даље значило да је Србија обезбедила долину Вардара, посед Македоније и даљи продор пут Егеја.
Пошто је прузео власт августа 1331. Душан се после крунисања за краља септембра те године у Сврчину, на југу Косова, посветио освајањима.
После смиривања локалног бунта у Зети 1332. од 1333. углавном је био усмерен ка освајањима на југу, посебно после 1341. пошто је окончао обрачуне на северним границама. Грчке земље у Душановој титулатури појављују после 1342/43.
Осим на југу, где је Душан умешавши се у грађанске ратове у Византији, освојио Македонију, а касније од 1346/47. Епир и Тесалију, успешно је ратовао и против Босне, и Угарске, којој је преотео Мачву.
Освајање Сера септембра 1345. тада изузетно важног града на истоку историјске Македоније, пошто је током лета те године, припојио Халкидики, укључујући и Свету Гору, имало је посебан симболички значај.
Тек потом, поставши поседник значајних делова Византије, Душан се одлучује на узимање царског достојанства. Сматра се да га је његова властела, саборци у освајањима, управо у Серу, тада извикала за цара.
Пошто је такву одлуку подржао и светогорски Протат, тело сасвим посебне тежине у духовној орбити источног хришћанства, а онда и охридски архиепскоп, као и патријарх Бугарске, одлука о усвајању царског звања је прихваћена.
У то време та чињеница је имала битно другачију тежину од данас разумљиве. Према традиционалној, тада општепризнатој, хијејархији владара хришћанске екумене, титула цара била је искључиво право владара Константинопоља. Ни посебне ситуације оличене у царској титули бугарских владара или Карла Великог и његових наследника, нису урушиле традиционални систем вредности. Отуда је Душаново узимање царског звања било изузетно крупан чин, битно ширег знацаја од оквира средњовековне Србије.
Ма какви да су били његови даљи планови, о чему има различитих тумачења, чињеница је да је Душан изашао из оквира у ком су се кретали његови преци, изданци светородне лозе Немањића.
Душан је овај свет напустио 20. децембра 1355. Сахрањен је у његовој задужбини Светим архангелима код Призрена.
Његов наследник Урош, није био срећне руке, царство које је његов отац створио показало се као нестабилно. Срефан Урош В умире децембра 1371. Имао је тада 35. година, ако не и мање. Његовим нестанком угасила се директна лоза династије Немањић.
У историји Срба Душан је посебно упамћен по законодавној делатности. Његов законик, најзначајнији је правни споменик Србије средњег века. Поред другог, Душанов законик, усвојен 1349. и допуњеном 1354. садржи и јасне одредбе које наглашавају да је закон јачи и од супротне воље владара.
Осим Светих архангела код Призрена, које су Турци у потпуности разорили, помагања Бањске, или манастира Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, Дусанова задужбина су и Дечани, најраскошији храм Србије Немањића. Изградњу Дечана јесте започео његов отац Стефан, али им је коначни сјај дао управо Душан.
Фото: Wikipedia
