Центар за друштвену стабилност се не оглашава поводом сваког политичког става, нити улази у полемике са појединачним иницијативама. Међутим, када се под формом „грађанског апела“ директно оспоравају и подривају кључни правци државне политике и стратешке одлуке Србије, дужност нам је да на то јасно и недвосмислено одговоримо.
Суштина демократије јесте у томе да се грађанима понуде конкретне политике, јасни програми и одговорност за њихово спровођење. ПроГлас не нуди ништа од тога, док истовремено настоји да се представи као морални арбитар друштва.
Али у демократском поретку не постоје самопроглашени ауторитети. Постоји искључиво воља грађана изражена на изборима. У својој последњој пропагандној објави, ПроГлас покушава да утиче на перцепцију грађана о напретку земље у којој живе, супротстављајући обећања власти и наводну реалност.
Оно што ПроГлас назива „реалношћу“ није ништа друго до пажљиво конструисан наратив, заснован на селективном тумачењу и пласирању полуинформација, као и свесном игнорисању резултата који су мерљиви и видљиви.
Уместо целовите слике, грађанима се нуди искривљена представа стања у друштву, у којој се напредак минимизира, а изазови и одређени недостаци представљају као опште стање. Таква врста интерпретације реалности има за циљ да се створи утисак незадовољства тамо где га већина грађана не препознаје у сопственом свакодневном животу.
Зато је важно да се направи јасна разлика између ,,реалности ПроГласа“ и стварности. Плате и пензије у Србији данас јесу веће него икада раније. То није политички наратив, већ реалност коју грађани свакодневно осећају. Инфлација расте, као и у читавој Европи и свету, стварајући притисак на све грађане, али је чињеница да реалан раст примања тај притисак савладава.
Реалност је да се у Србији данас живи боље, са више могућности за запослење, већом економском сигурношћу и вишим животним стандардом. Ту реалност добро познаје и лажна елита окупљена око ПроГласа, која се управо у таквом амбијенту обогатила и изградила своје позиције. Зато је у најмању руку неукусно да о животном стандарду говоре они који располажу милионским приходима, покушавајући да убеде грађане Србије да живе горе него икад.
Када је реч о јавном дугу, довољно је погледати једини релевантан показатељ: његов удео у бруто домаћем производу. По том критеријуму, Србија је стабилнија и одговорнија од великог броја европских земаља. Али разумемо да је то тешко објаснити дружини у којој се за ауторитете проглашава неколицина глумаца и естрадних личности, којима су очигледно страни и најосновнији економски показатељи, а камоли озбиљна анализа макроекономских параметара који се примењују на међународном нивоу.
Србија није у сукобу са образовањем. Проблем настаје онда када дође до покушаја злоупотребе образовног система у политичке циљеве, а те механизме смо већ потанко објаснили. Реалност је да држава никада више није усмеравала своју политику ка младима, и то кроз подршку запошљавању, стамбеним програмима и условима за останак и живот у Србији.
О наводној угрожености такозваних „слободних медија“ најбоље говори једноставна чињеница: да и након година континуираних напада, притисака и систематског пласирања неистина усмерених против државе и њеног руководства, ти исти медији и новинари и даље несметано функционишу. Та „угроженост“ кулминирала је у тренутку када су поједини медијски актери отворено изашли из оквира новинарства и узели директно учешће у покушају спровођења обојене револуције.
О механизмима њиховог деловања, као и о улози појединих медијских структура у политичким процесима, грађани ће имати прилику да сазнају више у наставку серијала „Зло доба“.
Оспоравање изборних услова није ништа друго до покушај да се делегитимишу изборни резултати пре него што се они и догоде. Таква реторика представља припрему терена за нови талас политичких притисака и покушај да се, кроз унапред осмишљен наратив о „нерегуларности“, створи алиби за оспоравање јасно изражене воље грађана.
Србија је у последњој деценији направила највећи инфраструктурни искорак у својој новијој историји, кроз више изграђених и реконструисаних путева и пруга и других инвестиција, него у деценијама пре тога. Те саобраћајнице данас представљају крвоток једне модерне државе, основу привредног раста, повезивања региона и квалитетнијег живота грађана.
Организовани криминал више није фактор који управља државом, већ предмет системске и одлучне борбе државних институција. Борба против корупције није ствар перцепције, већ континуиран институционални процес који даје резултате.
Одговорност за сваку трагедију и сваки пропуст биће утврђена од стране надлежних институција, у одговарајућем судском поступку и у складу са законом, а не под притиском оних који би да пресуђују пре институција.
Лажна елита не нуди политику. Не нуди програм. Не нуди решења. Нуди само критику, пропагандне наративе и покушај да се без одговорности дође до власти.
Они не виде ову реалност јер не желе да је виде. Они су људи који су себе поставили изнад народа. Али грађани Србије знају разлику. Разлику између оних који говоре и оних који раде.
И зато је једина реалност да ће победити Србија!
