Користећи метафору „шведског стола“, Тонино Пицула, известиоца Европског парламента за Србију, упутио је оштре критике на рачун државног врха Србије и председника Александра Вучића у ауторском тексту објављеном на порталу Радар, a преноси Војводина уживо.
Главна оштрица Пицулиног текста усмерена је на тезу да Србија покушава да задржи привилегије кандидата (фондове и приступ тржишту), док се истовремено дистанцира од усклађивања спољне политике са ЕУ. Међутим, аутор текста иде корак даље, отворено поручујући да он „види и чује оне који се боре за европске вредности у Србији“,чиме директно шаље поруку да он, као известилац, не наступа као неутрални посматрач државе, већ као политички актер који врши селекцију подобних саговорника.
Оно што посебно забрињава јесте директно посезање за институционалном моћи у виду прикривене претње. Пицула јасно ставља до знања да је управо Европски парламент тај који држи кључеве процеса, подсећајући да без њихове крајње потврде и „зеленог светла“ ниједна земља кандидат не може прећи праг пуноправног чланства. Овакав Пицулин наратив, који ЕП поставља као ултимативног судију, а не као партнера у разговорима и реформама, ствара атмосферу уцењивања уместо сарадње, што је у супротности са духом проширења ЕУ. Да ли је европосланик Пицула добио мандат од Европског парламента за постављање оваквих ултиматума у текстовима које објављује у српској штампи?
Док Пицула наступа са позиције својеврсног арбитра који подсећа на моћ блокаде од стране ЕП, поруке са највиших светских форума у Давосу и Минхену указују на другачију реалност. Висока представница ЕУ Каја Калас и комесарка Марта Кос наглашавају да је проширење геополитички императив заснован на узајамном поверењу.
Србија није за „шведским столом“, како то тврди хрватски европосланик, већ за преговарачким столом ЕУ. Преговори, по дефиницији, подразумевају уважавање интереса обеју страна.
Сенке прошлости у европској садашњости
Не може се занемарити ни шири контекст који прати лик и дело европосланика Тонина Пицуле. Његови јавни наступи, укључујући и објаве фотографија које евоцирају ратну прошлост и егзодус српског народа из Хрватске, бацају сенку на његову објективност. За државу која тежи помирењу, избор известиоца са таквим ”пртљагом” представља дипломатски изазов пар екселанс.
Европске вредности, о којима Пицула пише у свом ауторском тексту, укључују и поштовање жртава и објективно сагледавање историјских чињеница, било да су оне из ИИ Светског рата или 1995. године.
Промишљен избор фотографија за друштвене мреже, вешто упаковане претње блокадом ЕП и прављење раздора и бирања између „правих“ и оних других саговорника у Србији, нису прави пут ка јачању европске идеје у Србији, што би требало да буде један од најважнијих послова европосланика.
Ако је процес придруживања заиста заснован на резултатима (мерит-басед), онда би извештаји Европског парламента требало да одражавају напредак у реформама, а не да служе као полигон за демонстрацију институционалне моћи једног известиоца.
