Након синоћњег пуцања у Оџацима и физичког напада каменицама и јајима у Нишу над политичким неистомишљеницима, требало би да се као друштво запитамо – да ли желимо будућност у којој се уместо аргумената користи метак, а уместо дијалога – насиље?
Већ четири месеца, кроз блокаде факултета, школа, саобраћајница и предузећа, опозициони део политичке сцене покушава да прикаже да се бори за слободу. Међутим, свака таква акција, уместо да шири слободу, одузима је другима. Ограничава се право студената да уче, запослених да раде, грађана да се слободно крећу. Тиме се, свесно или не, гуши основно начело демократије – да слобода једног појединца престаје тамо где почиње угрожавање слобода другог.
У том контексту, тешко је не поставити питање – где је граница политичког активизма и када он прелази у облик притиска, застрашивања и насиља?
У Оџацима, организатор опозиционих протеста и блокада, ватреним оружјем решава политичке несугласице, у Нишу – каменицама и јајима гађају се чланови Српске напредне странке. Паралелно с тим, на Филозофском факултету у Новом Саду, неформална група организовала је такозвани пленум на којем се расправљало о идеји блокаде појединих приватних медија – конкретно: „Војводина уживо“, „Градске инфо“ и „НС уживо“.
Како то да они који се представљају као заштитници слободе говора промовишу блокаде медија? Како су професори, чија је мисија да подстичу критичко мишљење, постали заговорници искључивости? Ако академска заједница почне да активно подржава идеју да се неко мишљење треба искључити из јавног простора – чему онда уче студенте? Да је слобода говора селективна? Да су неистомишљеници непријатељи? Да је у реду забрањивати, блокирати и ућуткивати?
Ако они који предају филозофију, социологију и комуникологију више не стоје иза основног демократског постулата који је формулисао Волтер ”Не слажем се с тим што говорите, али ћу до смрти бранити ваше право да то кажете”, онда смо као друштво на опасном раскршћу.
Сличну врсту „монопола“ над емоцијама и уверењима виђали смо и раније. Као што је некада Мариника Тепић себи доделила „тапију на бол“, сада се појединци из академског и опозиционог политичког круга понашају као да имају ексклузивно право на „исправно мишљење“.
Опозиција, чији посланици у Скупштини Србије не бирају средства – од димних бомби, фарбе, па до сузавца – шаље поруку својим присталицама да су насиље и хаос легитимни алати политичке борбе. Метак као аргумент и бацање јаја и каменица на улицама само је наставак тог обрасца понашања.
У име свих оних који верују у слободу мишљења, говора и образовања – време је да се политички актери из опозиције одазову на позив на дијалог. Председник Републике Србије Александар Вучић више пута је јавно позивао на разговор, наглашавајући да је дијалог једини пут ка смањењу тензија и очувању стабилности друштва. Не дијалог по мери, не дијалог под условима, већ дијалог као једини цивилизовани пут напред. Различитост ставова не сме бити повод за сукоб, већ прилика за размену, разумевање и, коначно, за компромис. Демократски процес није савршен, али алтернатива, коју нажалост виђамо на улицама и у Сали Скупштине, је много опаснија.
Фото: Војводина уживо
