Теолог Александар Ђурђевић је објаснио да се став наше Цркве према кремирању јасан и изводи се из закључка који налазимо код патријарха Павла.
Кремација или спаљивање тела покојника све је чешћа у Србији што због недостатка простора на градским гробљима, што због високих цена гробних места. Као један од разлога наводи се и заштита животне средине.
Српска православна црква кремирање не сматра хришћанским обичајем и одобрава га за своје вернике само ако то није урађено према жељи покојника, а и том случају свештеник врши опело пре кремирања.
Теолог Александар Ђурђевић је објаснио да се став наше Цркве према кремирању јасан и изводи се из закључка који налазимо код патријарха Павла.
– Он наводи одлуку Сабора Српске православне цркве из 1928. године, а она гласи: „Не дозвољава се спаљивање мртвих и учествовање православног клира. Учешће свештеника се дозвољава само онда каде се упокојени кремира мимо своје воље. Опело се тада може одржати пре кремирања, али не у крематоријуму, него у цркви, капели или дому. Може то учинити и над урном са његовим пепелом или на месту где је она постављена – наводи Александар Ђурђевић.
Он каже да према истој одлуци, после могу вршити помени и парастоси, па и вађење честица на проскомидији.
– Међутим, ако је православни хришћанин спаљен по сопственој жељи ништа од наведеног се не може вршити – истиче Ђурђевић.
Процедура за дозволу кремације од стране Српске православне цркве (СПЦ) је следеча: свештеник пише молбу епархијском архијереју у којој наводи разлог за кремацију владика (не) одобрава и опело се (не) може служити.
religija.republika.rs/novosadska.tv
