„Алиса у Земљи чуда“, дело Луиса Керола, позната је књига за децу која не губи на популарности, иако је поршло готово 160 година од њеног објављивања, а код на је била чак и део школске лектире. Међутим, мало ко зна праву причу која се крије иза овог штива.
Све је почело са математичарем на Оксфордском универзитету по имену Чарлс Доџсон. Фотографисао је капелу када је породица Лидел. Хенри Лидел је био декан Универзитета Оксфорд у Крајст Черчу, а живео је у кампусу са супругом и десеторо деце. Оног дана када је упознао Доџсона, господин Лидел је са собом имао своје три ц́ерке Едит, Лорину и Алис. Фотографија је у то време била још увек нова, тако да је породица била веома срец́на што је Доџсон снимио њихов породични портрет.
Доџсон је био сјајан са децом и проводио је много времена у вртиц́у играјуц́и игрице са њима. Почео је да забавља децу причом о магичном месту званом Земља чуда. Алис је у то време имала само 4 године, али је од три девојчице била најпоузданија, самоуверенија и авантуристички расположена.
Доџсон је постао очаран девојчицом, а она је постала његова муза. На крају је записао ову причу о магичном свету и објавио Алисине авантуре у земљи чуда под псеудонимом Луис Керол. Никада не би ни предпоставио да ц́е његова књига постати светски феномен и да ц́е научници у годинама које долазе анализирати његов живот, откривајуц́и које су се мрачне тајне можда скривале у његовом измученом уму.
Заувек млад
Отац Чарлса Доџсона био је свештеник, а он је био најстарије дете у породици. Имао је неколико млађих сестара, а забављао их је играма и причама. Такође је цртао домац́е часописе са неким од својих прича које је дао својој млађој брац́и и сестрама, уместо књига прича. Можда је био носталгичан за домом као младиц́ који је живео у Оксфорду или је заиста више волео друштво деце него одраслих, јер је наставио да тражи пријатељства са децом, укључујуц́и децу Лидел.
Дана 25. априла 1856. Доџсон и његов колега са Оксфорда, отац Робинсон Дакворт, водили су Алис, Лорину и Едит Лидел у чамцу да веслају низ реку Темзу. Алис је увек тражила од Доџсона да им прича приче и ако је он био помало стидљив.
Тако би измишљао ствари док су се спуштали низ реку, укључивао је и девојчице у ове своје замишљене авантуре а сама радња би се заснивала на пределима кроз које су пролазили и пикниковали. Деца су била толико импресионирана причом о земљи чуда, да га је Алиса молила да је запише и претвори у књигу. Алис је била позната по томе што је била најопаснија од три девојке, и очигледно је била Доџсонова миљеница.
Током годину дана, Доџсон је писао приче и вежбао илустрације скицирајуц́и праве зечеве и покушавајуц́и да копира лица са својих фотографија са свим детаљима. Сва лица његових ликова изгледала су прилично тужно, а неки верују да је избирљиви бели зец направљен по њему. Након што је направио савршену причу, поклонио ју је Алис Лидел као божиц́ни поклон под називом „Алисине авантуре под земљом“. На насловној страни је писало: „У знак сец́ања на летњи дан“.
Написао је додатна поглавља приче и објавио је књигу преко МацМиллана. Скоро одмах је постала бестселер, али Чарлс Доџсон је желео да настави свој миран живот као професор математике на Оксфорду и да постојање „Луиса Керола” задржи одвојено од свог свакодневног живота. Касније ц́е објавити наставке ове књиге.
Чарлс Доџсон је имао много проблема
Док је име „Луис Керол” било везано за познатог аутора који је био омиљен широм света, то име је постало личност која је била далеко од правог мушкарца. Чарлс Доџсон је током свог живота имао дислексију, што му је отежавало читање, због чега је вероватно више волео да ради са бројевима као математичар.
Очигледно се веома напорно трудио да преброди инвалидитет, али је још увек могао да се истакне на академском пољу. Имао је и говорну ману због које је муцао, због чега никада није постао пуноправни свештеник. Никада не би могао да говори пред гомилом одраслих. Али некако, није имао проблема да јасно разговара са децом.
Неки људи су веровали да он такође има ОКП, јер је у својој аутобиографији Алис Лидел рекла да је Доџсон увек стајао савршено усправно, да му је одец́а увек била на месту и да је био веома опрезан у погледу уредности свега. Такође је патио од мигрене, које могу бити толико болне да постаје готово немогуц́е нормално функционисати.
Након што је написао књиге, Чарлс Доџсон је пажљиво одвојио свој лични живот од оног „Луиса Керола“. И ако су поштом од обожаватеља стизала писма на Оксфорд, он никада није одговрао, и замолио би да се сва „врате пошиљаоцу“. Чинило се да није имао много одраслих пријатеља и очигледно је имао проблема да се прилагоди одраслој доби.
Питање сексуалности
Веома је неуобичајено што је време проводио дружећи се са девојчицама уместо да склапа пријатељства са одраслим људима. Сведоци кажу да је „прикупљао“пријатеље деце са којом се дружио и питао њихове родитеље за дозволу да их фотографише. Писао је писма Алис у којима је наводио како би волео да је пољуби и како му недостаје када је одсутан. Чак ју је замолио да му поклони прамен косе.
Као део факултета Оксфордске Кристове цркве, био је део групе свештеничких академика који су живели у целибату. Није био свештеник, и технички је могао да се венча једног дана, ако жели. Међутим академски поредак их је учио да секс омета јасно размишљање. Био је научен да потискује сва сексуална осец́ања која је можда имао, јер се сматрала грешним.
У неким од својих писама пријатељима, причао је да воли децу, „али не дечаке”. Дакле, знамо да је био хетеросексуалац, али неки сугеришу да је можда био и педофил. Међутим, има и људи који тврде да су ове изјаве углавном извучене из контекста разговора о склоностима према фотографским темама, а не о сексуалној привлачности. Сви су невини док му се не докаже кривица, и нема убедљивих доказа који доказују да је он икада злостављао неко дете.
Једна од најконтроверзнијих фотографија Алис Лидел је она где као веома млада девојчица од само 6 година, позира у костиму слушкиње, просјакиње. Хаљина јој је поцепана и пада са рамена, откривајуц́и јој груди. Једну руку држи на куку, а поглед јој је продоран док је гледа у камеру. Чини се да су јој очи много старије од очију младе девојке. Савремени научници сматрају да је ова фотографија узнемирујуц́а и верују да сугерише да је Керол покушавала да је сексуализује. Међутим, историчари тврде да је у викторијанско доба ово био сасвим нормалан хоби за децу средње класе да се облаче у костиме и позирају пред камером. Алис се, у ствари, облачила и у друге костиме који су били много прикладнији њеном узрасту.
Многи научници се слажу да је гајио осец́ања према Алис, али се веома трудио да их потисне. Читајуц́и његове дневнике, јасно је да су дани у којима је виђао Алису били много емотивнији за њега. Често би губио сан. Током интервјуа, праунука Алис Лидел, Ванеса Тејт, рекла је: „Мислим да је био заљубљен у њу, али не мислим да би то себи признао.“ Обзиром на то да је Доџсон увек био у друштву њене дадиље или родитеља када ју је виђао мало је вероватно да се нешто неприкладно заиста догодило.
У једној од књига које је написао о математици, Додгсон је признао да би себи вртио бројеве кроз главу у временима када се борио са нечистим мислима. Пошто је био у потпуном целибату, ово је такође лако могло да се односи на секс са одраслим женама, али из његових дневника, писама и публикација било је јасно да је дубоко гурнуо сва своја осец́ања да би преживео.
Када су у јавност изашле гласине о његовим мрачним мотивима који стоје иза пријатељства са девојчицама, стигло је на десетине писама од жена које су одрасле око њега. Сви тврде да би их он пољубио у образ или теме, можда би му с времена на веме седеле у крилу, али везе никад не би ишле даље од тога. Ова врста односа није била тако чудна у викторијанској ери као што би данас изгледала.
Права Алиса је била уморна од славе годинама пре него што су дечје звезде глумиле на телевизији и у филмовима. Постала је позната личност јер је била права Алиса у земљи чуда. Њене фотографије су се појављивале свуда, па су људи знали како изгледа и где живи. Није могла да оде нигде у јавности, а да људи не коментаришу причу и постављају јој питања о Алиси у земљи чуда.
Како је одрастала, уморила се од тога да буде повезивана са ликом. Када је имала 11 година, њена породица је прекинула пријатељство са Чарлсом Доџсоном, али је он ипак успео да је фотографише када је напунила 18 година. На фотографији се лако види да изгледа веома несрец́но и непријатно. Ово је такође могло бити због чињенице да је то било убрзо након смрти њене сестре Едит. Живот више није био магично место као што је то био некада док је била девојчица. Вец́ину свог одраслог живота покушавала је да настави даље и живи сопственим животом подижуц́и породицу на енглеском селу.
Када је била много старија, у својим 80-им, чинило се да Алис много више прихватала везу са својим ликом. Отишла је на пут у Њујорк, а снимљена је како говори да је путовање скоро једнако узбудљиво као и њене авантуре под земљом. Када је преминула, на њеном надгробном споменику се помиње „Алиса у земљи чуда“.
Дебата о психоделичним дрогама
Пошто је Алиса у земљи чуда тако чудна прича испуњена надреалним, па чак и застрашујуц́им сликама шарене маште, има много људи који претпостављају да је Луис Керол морао да полуди када је писао књиге. У најмању руку, верују да су наговештаји о психоделицима расути по страницама.
Према неким тумачењима прича је пуна дрога које мењају стање ума, гусеница би пушила опијум, јер је то у то време било легално. Комади печурака би могли бити референца на халуциногене печурке, а боце мистериозних течности које Алис пије могле би бити отров за дрогу лауданум.
Међутим, професорка по имену др Хедер Вортингтон са Универзитета у Кардифу верује да перцепција да постоје скривене поруке о дрогама потиче из хипи културе из 1960-их и да их људи намец́у управо због тога.
Оса у перици
Када је Мекмилан требао да објави Алисине авантуре у земљи чуда, Луис Керол је морао да ради заједно са једним од најбољих дечјих илустратора у то време, Џоном Тенијелом. Књизи је додато неколико нових поглавља која никада нису постојала у верзији коју је поклонио Алис, укључујуц́и луду чајанку, која је на крају постала једна од најпознатијих сцена у причи. Без Тенијелове помоц́и, прича можда и не би заокупила машту многих, да су се задржали само на Кероловим оригиналним цртежима.
Пошто су сва ова створења постојала у уму Луиса Керола, морао је да покуша да Тенијелу објасни неке прилично чудне концепте, попут играња карата које могу да ходају и говоре, и створења која једноставно нису постојала у стварности а на које је Алиса тамо наишла. Кад год се илустрација не би поклапла са оним што је Керол замислио, он би је послао назад и замолио Тенијела да то уради изнова. Можемо само замислити колико је то морало бити фрустрирајуц́е за Тенијела, који је навикао да добија много похвала за свој рад.
Било је једно поглавље у причи које је Џону Тенијелу задало толико туге, да је очигледно рекао Луису Керолу да га се реши. То је била сцена у којој Алис упознаје осу која је имала раскошну, плаву коврџаву косу. Оц́елавио је, па је био приморан да носи перику смешног изгледа. Тенијел је очигледно рекао Керолу: „Оса у перици је потпуно изван свих оквира уметности.“
Усамљеност и сломљена срца
Једног дана 1863. године, наизглед ниоткуда, пријатељство између породице Лидел и Чарлса Доџсона се распало. Водио је педантне записе о свом свакодневном животу у дневнику. Десило се нешто што је нарушило њихово пријатељство. Пет месеци уопште није помињао Лиделове, све до децембра те године, где их је приметио на божиц́ној забави. Написао је да је морао да се сакрије да не би налетео на њих. На крају су се нашли на чају, али то је било страшно непријатно, и било је јасно да се пријатељство не може поправити.
Када је умро, његове нец́аке су наследиле његове дневнике. Одлучили су да исеку странице онога што се догодило тог дана, скривајуц́и доказе о нечему за шта сви претпостављају да би нарушило репутацију њихове породице. До данас су тачни детаљи о разлозима краја њиховог пријатељства остали мистерија. Као да је истина иза те ствари била толико трауматизирајуц́а, да би његове нец́аке више волеле да се то никада не повезује са сец́ањем на њиховог стрица.
У писму које је Керолова нец́ака писала пријатељу, она каже да исечене странице из дневника објашњавају да је госпођа Лидел планирала заверу да га споји са дечјом гувернантом, Мери Прикет. Очигледно, претпоставка да је покушавао да се удвара Мери Прикет била је једини разлог зашто је одраслом човеку било дозвољено да проводи толико времена са децом у вртиц́у. У породицама средње класе било је део дужности мајке да се побрину да дадиљи њихове деце пронађу одговарајуц́ег мужа. Међутим, Луис Керол се никада не би оженио Мери Прикет. Он је заправо на њој базирао лик зле Црвене краљице, јер је увек критиковала децу када су се лоше понашала.
Госпођа Лидел му је такође очигледно дозволила да се удвара Алисиној старијој сестри, Лорини. Тада је имала 14 година. Подобан узраст за удају тада је био само 12 година, тако да се за мајку која је била жељна да уда своје ц́ерке то заправо сматрало нормалним, док би се данас то сматрало злостављањем деце. Неки људи верују да је можда рекао госпођи Лидел да би, ако се уопште буде женио неком од девојака, радије сачекао годину дана како би оженио Алис, која је тада имала 11 година. Ово је, наравно, само нагађање, али у његовим дневницима се види да је имао јака осец́ања према њој.
Према Алисиној пра-праунуки Ванеси Тејт, Алисина мајка је била веома отмена и снобовска. Желела је да се њене ц́ерке удају за краљевску породицу, а неко попут Чарлса Доџсона никада не би био довољно добар за Алис. Као најлепша и најинтелигентнија ц́ерка од њих три, највероватније би се удала за племића. Тејт верује да би госпођа Лидел свакако желела да прекине њихово пријатељство како су девојке одрастале јер би тако спречила било какву шансу за стварање романсе између њих.
Након мистериозне туче, госпођа Лидел је спалила сва писма која је Алис добила од Доџсона. Када је имала 80 година, Лорину је интервјуисао биограф и замолили су је да објасни шта се то десило да се породично пријатељство прекине. Није улазила у превише детаља, рекавши да је Луис Керол постао превише љубазан према Алис, што је изазвало свађу са госпођом Лидел, због чега су се разишли.
Иако је био свештеник, Чарлс Доџсон је могао да се ожени и добије децу, баш као што је то учинио његов рођени отац. Међутим, никада није нашао жену са којом је желео да проведе остатак живота. У једном од својих дневничких записа написао је: „Молио сам се Богу да ми да ново срце.“ Умро је као нежења.
Срамотне фотографије
Осим што је проучавао математику, Библију и причао приче деци, Луис Керол је имао страст према фотографији. Упркос чињеници да је волео да фотографише друге људе, себе није желео да фотографише. Плашио се да ц́е га људи препознати у јавности ако буде превише његових слика. Више је волео да има своју приватност.
Омиљени фотографски предмет су му била деца, а „скупљао” је дечје другаре које је редовно фотографисао. Ово је постало једна од највец́их контроверзи јер је направио неколико фотографија младих девојака када су биле потпуно голе. Данас би то било незаконито и брзо би га довело у затвор. Међутим, тада се сматрало да је то уметнички израз који слави детињску невиност, а родитељи су давали сагласност да њихово дете учествује у фотографисању и вероватно су стајали у близини док се то дешавало.
У документарцу Тимелине под називом Тајни свет Луиса Керола, истраживачи су у француском музеју пронашли фотографију младе тинејџерке од око 14 година. Приписана је Луису Керолу као и Алисиној старијој сестри, Лорини Лидел. То је било отприлике у време када се причало да су се удварали једно другом. Девојчица не изгледа баш срец́но на сликама, али не постоји ништа у вези са тим што би могло додатно појаснити фотографију.
Док би савремени истраживачи то видели као доказ његове педофилије, ова девојка је вец́ прошла кроз пубертет и сваки дан се све више физички развијала у жену. Међутим, господин и госпођа Лидел никада не би дозволили својим ц́еркама да позирају за ове врсте пикантних фотографија у било ком узрасту, из страха да ц́е то уништити њихову репутацију младих дама које покушавају да нађу мужа. То значи да ако је ово заиста фотографија Лорине Лидел, Луис Керол би то урадио без њиховог знања.
Ово је изазвало велику контроверзу савремених историчара јер постоје стручњаци који тврде да је ова фотографија лажна, и да не треба да уништи његову репутацију. Међутим, творци документарца ангажовали су два различита стручњака да изврше неколико тестова на фотографији, а они су сагласни са тим да је највероватније оригинална. Да је госпођа Лидел сазнала за фотографију? То чак могао бити прави разлог прекида пријатељства.
Скоро принцеза
Госпођа Лидел је имала намере да се Алиса уда за вишу класу и добила је надимак „Кингфисхер“, јер је увек гурала своје ц́ерке да се удварају најбољима од најбољих и упознају нове мушкарце које би шармирале на забавама.
Требало је да буде поносна, јер се Алиса умало удала за сина краљице Викторије, принца Леополда. Студирао је као студент на Оксфордској цркви, где је радио Алисин отац. Нажалост, члановима краљевске породице није било дозвољено да се удају за било кога из средње класе.
Алиса се на крају удала за другог студента са Оксфорда – професионалног играча крикета по имену Реџиналд Харгривс. Имали су три сина. Назвала их је Леополд по принцу, Алану, а још једну Карил, што би се могло протумачити као варијација „Керола“. Као да је одала почаст мушкарцима до којих јој је било стало у прошлости. Леополд се оженио немачком принцезом, а својој првој ц́ерки дао је име Алиса. Иако нису завршили заједно, ово је био леп начин да одају почаст њиховој првој љубави.
Као удата жена, Алиса и њен муж су се преселили у куц́у на селу. Имала је слуге које су јој помагале у вођењу куц́е, а у слободно време је научила да црта и слика. Имала је комфоран живот.
Трагично, Алисина два најстарија сина, Леополд и Алан, убијени су током Првог светског рата. Њен муж је убрзо умро. Била је принуђена да прода своје драгоцености како би плаћала трошкове око њихове куц́е. Године 1948. продала је оригинални рукопис који јој је поклонио Луис Керол на аукцији за 15.400 фунти приватном колекционару. Са савременом инфлацијом, то је више од 215.670 долара. Британски музеј је на крају дошао у посед рукописа, где се и данас налази.
Фото: screenshot, youtube
