Певач Томислав Чоловић, најпознатији по хиту „Мали мрав“, преминуо је пре 16 година. Тог 9. фебруара 2008. године изненада је умро у кафани.
Екипа Курира својевремено је посетила локал у његовом родном Краљеву у којем је провео последње минуте живота и поразговарала са газда Чедом.
– Десило се увече, тачније ноћу, око два сата после поноћи. Томислав је дошао из једне кафане где је била музика. Наручио је пиво и порцију пршуте, попио је гутаљ и пао је – причао је тада газда Чеда и наставио:
– Нисам био ту, био сам код куће. У кафани је била конобарица. Она га је пронашла. Позвала ме је и одмах сам дошао. Срце га је издало. Пао је ту на под. Чекали смо да дође полиција, као и лекари из болнице – присетио се Чеда, који је певача познавао од малих ногу.
– Био је наш гост и пријатељ. Знали смо се из детињства. Памтим га као доброг човека и доброг музичара. Знате, није он увек био у Краљеву, он је повремено долазио и кад дође, одседао је овде. Волео је да дође сам, и то касно после дванаест. Волео је да се осами. Поручивао је мезе, пршуту, сир, а од пића је волео пиво. Није никада певао. Овде је имао свој мир. Одличан и добар, али при алкохолу није био најбољи. Био је поштен, није никог преварио. Ценили су га – рекао је тада Чоловићев пријатељ.
У газда Чединој кафани је стајала и фотографија Томислава Чоловића, и то изнад стола где је преминуо.
– Три-четири године је после његове смрти иза стола стајала његова фотографија. Тада су долазили и његова бивша жена, синови, па су рекли да ће доћи понекад, али никад више нису дошли. Дуго смо се знали Томислав и ја, чак и његовог брата познајем. Тад се први пут десило да неки гост умре за столом. Али кафана је била његов живот, он је цео живот провео у кафани. Волим да слушам његове песме, али не знам да певам, био сам у подруму кад је бог слух делио – закључује он.
Певачеви синови наследили су његов музички дар. Александар свира бубњеве, док је Милан члан оркестра Александра Софронијевића и ожењен је звездом „Гранда“ Радом Сарић. Он је пре извесног времена за Еспресо причао о свом покојном оцу.
– Када смо били мали брат и ја, отац нас је водио на свирке. Тако смо и научили да зарађујемо. Ја сам много волео да идем на његове свирке. Ја сам га молио да ме води, што касније мислим да је била грешка. Зашто? Зато што сам прерано ушао у све то, са 10-11 година. Ја научим његов репертоар, отпевам „Малог мрава“, не видим се иза бубњева. Он нас најави, ми то одрадимо врхунски, али шта ћеш, не можеш да идеш кући јер мораш да чекаш крај. То је било по пет-шест сати чекање. Сутра одем у школу, други час ја спавам. Не могу да издржим. Прерано сам ушао у све то. Скоро 30 година већ имам како се бавим музиком. То је нечији радни век. Није лако ући у све то и зарађивати тај музички динар, доживљавати неке стресове… Час си најбољи, час си најгори, час ваљаш, час не ваљаш.. Има разних људи колико год ти био вредан и радан, није лако.
Он је причао и о томе да ли би Томислав био бољи за себе и породицу да није живео боемским начином живота.
– Па, тако је када уђеш у чашу, али био је добар и за нас, далеко од тога да није, али да је некада знао да повуче ручну било би много боље. Било би боље и за нас, али и за њега самог. Мислим да би се боље сачувао, јер све те непреспаване ноћи, та пијанства, бацање пара, њему новац није био битан, заиста му није био битан и једноставно то је било време када се јако добро зарађивало, он је имао много јаких наступа, концерата… Било ко да му је тражио помоћ, ако је био у прилици, он му је дао.
Милан је открио и да ли је неке животне лекције научио од оца.
– Јесам и хвала му на томе. Ја се трудим да га памтим само по добром и тешко ми је и када причам о њему, емоције ми навиру и размишљам шта бих све дао да је жив. Када родитеља изгубиш, вероватно тек тада схватиш ко си, шта си и где си и колико ти је он значио. Често тога нисмо били свесни толико док је био жив. А што се тиче лекције… Пред смрт ми је дао један савет, буквално ми је рекао овим речима: „Поносан сам на вас, срећан сам. Само немој да правиш грешке које сам ја правио. Не треба ти пиће. Сада када размислим, много тога ми је лепог донело, али и много тога лошег. На мене си. Имаш нешто „икс“ у себи, од тебе ће бити нешто. Ти можеш да направиш посао, али немој да правиш те грешке које сам правио ја.“ И то ми је остало урезано у глави ‘ испричао је Милан својевремено за Еспресо.
Фото: Pexels