Фрушка гора је позната по великом броју цркава и манастира. Током времена, неки од њих су запуштени, неки су порушени па заборављени, али највећи број живи и данас и својом благошћу и духовном снагом привлачи вернике из читавог хришћанског света.
Међу онима које није заобишла зла коб, али који су се попут феникса уздигли из пепела и поново засијали вечним сјајем, својом лепотом, али и историјским значајем, нарочито се издваја Бешеново – један мање познати фрушкогорски манастир који је, можда, задужбина једног Немањића.
Иако први историјски записи о Бешенову потичу из 16. века он је вероватно знатно старији. За разлику од већине манастира на Фрушкој гори чија се градња везује за Свету лозу Бранковића и крај XВ века, предање каже да је Бешеново подигао краљ Драгутин још крајем 13. века што га чини једном од најстаријих светиња Фрушке горе и једним од тек три манастира на овој планини чије оснивање се везује за династију Немањић.
Верује се да је Бешеново, Велику и Малу Ремету, Драгутин подигао док је владао ових крајевима као тзв. „сремски краљ“ од 1282. до 1316. године. Као доказ да је Бешеново подигао баш овај Немањић наводи се крст из 1297. на коме је била угравирана слика и име овог манастира, али и чињеница да је он посвећен Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу који су били заштитници ове средњовековне српске династије.
Римски гробови
Последња обнова Бешенова открила је трагове живота древних народа на овим просторима. Наиме, уз темеље манастирске цркве пронађени су римски гробови с краја 1. века. Археологе је ово навело на закључак да је место било свето и у доба најранијег хришћанства и да је можда баш из тог разлога и краљ Драгутин овде подигао манастир.
Гробнице су данас конзервиране и налазе се под стаклом на делу пода манастира, тако да их сваки посетилац може видети.
Обнова Бешенова открила је и гроб једне значајне, а поприлично заборављене личности из историје Војводине – кнеза Александра Рашковића, рођака српског патријарха Арсенија ИВ Јовановића Шакабенте.
Рашковићи су били стара и угледна српска породица. Потицали су из Старог Влаха и у прошлости су имали више грана. Александар Рашковић је, заједно са оцем, склањајући се од Турака против којих су подигли буну, прешао у Војводину 1737. године. Након тога се борио у редовима војске хабзбуршке монархије и, као пуковник, предводио део одреда неустрашивих граничара који су, средином 18. века, ратовали против Турака и извојевали велике и важне победе.
Како нису заборавили ни своје духовно наслеђе и традицију, Рашковићи су били велики приложници цркава и манастира. Бешеново је било једно од њих, па је Александар Рашковић, након смрти 1773. године у њему и добио своје вечно почивалиште.
Сравњен са земљом, па обновљен
Највећи број цркава и манастира на Фрушкој гори је током Другог светског рата много страдало, али је судбина Бешенова била нарочито сурова. Манастир је прво опљачкан, спаљен и опустошен, а онда, у мају 1944. бомбардован и потпуно сравњен са земљом. Оно мало тога што је преживело и што је пронађено на згаришту, попут делова иконостаса и богослужбених предмета, након рата је пребачено у Музеј црквене уметности у Сремској Митровици.
Време је пролазило… током деценија, реч је била више о запуштеном локалитету зараслом у коров на коме су се темељи манастира тек назирали, него месту на коме се некада налазила једна значајна светиња. Није било никаквог обележја, а чак је и шут први пут рашчишћен тек 2004. године.
Али, баш као што воде увек нађе пут, тако се и Бешеново поново уздигло! Прво је 2008. подигнута мала дашчана капела, а почев од 2013. обнова манастира је у пуном јеку – на темељима старе цркве подигнут је нови храм, изграђени су конаци, помоћне зграде, радионице, звоник… Паралелно са тим, мало братство свакодневно се стара и о духовном животу ове светиње.
И тако, Бешеново данас поново живи!
Foto: Screenshot YouTube
