Изгледа да се иза прича са којима смо одрастали и за које смо мислили да су најлепше дечије бајке, заправо крије мрачна истина. Неке од таквих су свакако бајке писца Луиса Керола „Алиса у земљи чуда”, и „Алиса с оне стане огледала”, које су много пута адаптиране и сваки пут се приказују као неодољиве и препоручене најмлађима, иако неки сада сматрају да су то у ствари књиге. за одрасле.
Писац је заправо лик Алисе створио инспирисан стварном девојчицом, Алис Лидел, коју је упознао када је имала три године, док је сам Луис Керол, чије је право име Чарлс Доџсон, имао тада 24 године и студирао је математику, док је велику љубав имао и према фотографији, а највише је волео, како се сазнаје, да фотографише децу. Како су се на неким његовим фотографијама неретко налазиле и девојчице без одеће, за њега се причало да је контроверзан, као и прикривени педофил, иако такве тврдње до данас нису доказане.
Након што је упознао јунакињу своје приче када је Алис са њеним сестрама и породицом фотографисао у башти, пошто га је њен отац позвао, убрзо потом почела је да му се у глави ствара чудна прича о Алиси у земљи чуда. Наиме, приликом једне вожње бродом у јулу 1862. године, он је Алис и њеним сестрама, Идит и Лорин, испричао причи пуну необичних ликова, док је као главни јунак изабрао десетогодишњу Алис.
Иако ово свакако није био први пут да млади студент прича приче малим девојчицама, изгледа да им се ова посебно свидела, па је сама Алис замолила Луиса да исту запише, што је и урадио, а онда јој је, две године касније, за Божић поклонио роман, украшен илустрацијама, јер му је Алис тада увелико постала миљеница.
Њихов однос је постао предмет многих интрига
Многи научници се слажу да је гајио осећања према Алис, али се веома трудио да их потисне. Читајући његове дневнике, јасно је да су дани у којима је виђао Алису били много емотивнији за њега. Често би губио сан. Током интервјуа, праунука Алис Лидел, Ванеса Тејт, рекла је: „Мислим да је био заљубљен у њу, али не мислим да би то себи признао.“
Обзиром на то да је Доџсон увек био у друштву њене дадиље или родитеља када је виђао, мало је вероватно да се нешто неприкладно заиста догодило.
Ипак, и овом необичном пријатељству је дошао крај 1863. године, када је дошло до раздора, према речима неких биографа, након што је Доџсон изразио жељу да ожени тада 11 година стару девојчицу, док су други нагађали да се у њега заљубила Алисина старија сестра. Лорина, па су га родитељи отерали како би се избегао скандал. Иако је већ следеће године дошло до помирења породице са писцем, никада му више није било дозвољено да се дружи са децом.
Међутим, изгледа да се до неких нових доказа „недавно“ дошло када се пре неколико година појавило Доџсоново писмо, насловљено на „драгу госпођицу Лидел“, написано само три године пре Алисине удаје, у ком је одговарао на коментаре упућене њему, између „госпођице“. Лидел“ и њене пријатељице, које му је пренела трећа особа, а у коме објашњава и истиче како су његове речи, како воли децу, погрешно схваћене.
Бајка заправо није намењена деци
Када је о другој варијанти интрига везаних за ову бајку реч, а према којој она уопште није за децу, јер њена тематика заправо одговара одраслима, стоји да се првобитно невини елементи сада често користе као референца на супстанцу која мења свест: гусеница која пуши лулу, печурке, слеђење белог зеца.
Тако је 1971. године едукативни филм америчке владе, Радознала Алиса, описао ликове из Земље чуда као различите типове зависника од наркотика: гусеница је била навучена на траву, Мартовски зец на амфетамин, пух на барбитурат. Намера је била да се од ове активности одврате деца, али је ипак то са собом повукло и нагађања о правом лицу познате бајке, те да ли је оно заиста намењено деци, или се иза тога крије нешто друго.
Нису, међутим, ни све Алисе из тог периода биле веселе – илустрације Питера Блејка из 1970. године можда су препуне живописног цвећа и шара, али је њихово свеукупно расположење суморно. Алиса тугаљиво зури у посматрача, Луди шеширџија делује самосажаљиво у затвору. Упркос њиховим бојама, делују као да су изашле из света необичне ББЦ-јеве адаптације у режији Џонатана Милера из 1966. године.
– Земља чуда увек је моћна метафора или идеја са којом може нешто да се ради. Књига има толико феноменално много идеја и концепата у себи, а ипак оставља простор и за нову креативност – објаснила је једна кустоскиња како види ово дело Луиса Керола које и дан данас не престаје да буде у центру пажње.
zena.blic.rs
Foto: Screenshot YouTube
