Нови Сад не носи за џабе епитет Српске Атине.
Новосађани су одувек неговали културу, традицију, али и трговину. Имена трговаца углавном су била страног порекла, па су и држали радње са „иностраним“ називима, понекад и тешка за изговорити. Тако у књизи „Записи новосадских хроничара“, Зорана Кнежева, можемо наћи да су постојале и трговине колонијалном робом.
-Тај, заиста необичан, назив имало је једно новосадско предузеће до средине 70-их година 20. века – „Центроколонијал”. Истина, у предратним радњама могао се наћи већи избор роба из Африке, Азије и Јужне Америке. Сем лимуна, поморанџи и банана, тамо су се могли купити артикли којих данас нема или се ретко употребљавају. То су углавном били зачини, којих данас има у продавницама „здраве хране” или у великим трговинским центрима. У оно време, нпр, шафран се користио као обавезан додатак супи, да буде што „жућа”. Затим најквирц и мајоран за кобасице. Лорбер и рошчићи су такође били обавезни додаци јелима, урми и смокава такође је увек било… Више трговинских радњи носило је назив „шпецерајска”. Та реч има два корена, од латинског као „шпеција” – мирођија, или од немачког, који означава радње где се могу добити специјалитети за живот, животне намирнице. Било је и трговина „кратком робом” (ситна текстилна роба), сеченом, тј. из труба, па затим „црквеним утварама” (две радње), па трговина сликама, трговине перјем (две радње), трговина паприком, краватама, есенцијама и ароматичним уљима (две радње), базара, итд.- наводи се у одломку књиге.
novosadska.tv
Foto: FB stranica Stare fotografije Novog Sada