Музеј слаткиша добио је своје место у Новом Саду, након што је колекционар Раде Кнежевић одлучио да након Београда и Српска Атина заслужује место где ће цела породица моћи да проведе занимљиво поподне, да се забави, али и заслади. Идеја је и да се посетиоцима приближи зачетак „слатких зуба“ у Војводини, а цео музеј вратиће многе у детињство.
Јована Рид, из Музеја слаткиша, нагласила је за Дневник да су посетиоцима доступни први примерци амбалажа различитих дезерта од какаа, експонати од чоколаде, али и да се у склопу музеја могу прослављати слатки рођендани и радионице где ће деца направити своју чоколаду за успомену.
-Прво крећемо са причом о историји шећера и чоколаде, а онда прелазимо на радионицу прављења најдражег слаткиша, који деца после носе кући. Последња просторија је најзанимљивија најмлађима, са старим играчкама и експонатима. Највећи акценат је на браћи Руф и „Пиониру“. Све почиње од 1917. године, као мала фабрика са производњом бомбона, а набавка апаратуре довела их је до тога да су имали 250 тона чоколаде и исто толико тона бомбона, што је била абнормална количина за то време. Волим да нагласим и да су се они дичили сточарством и сваки производ са млеком било је са њихове фарме- испричала је за Дневник Рид.
Ту је и прича о традиционалном војвођанском слаткишу- китникезу, који је било тешко направити и с којим су само највиспреније домаћице успеле да се похвале. Овај слаткиш од дуње и шећера, који се прави и данас, дуго се кувао, изливао и сушио. „Сир од дуње“, како га још зову, био је један од ретких који је могао да стоји дуже у домаћинству.
-Посетиоцима су доступне и предратне амбалаже за бомбоне, кекс, чоколаду. Старије прати и носталгија када угледају посебне експонате, па је ту и метална кутија за чоколаду „Олга“, за коју је једна посетитељка истакла да је баш по њој њена пријатељица добила име. Имамо колекцију Киндера, а пошто смо отворени почетком месеца свакодневно допуњујемо колекцију. Кад се већ завршила Олимпијада, имамо и „Пионирову“ кутију посвећену Олимпијским играма-речи су Рид.
Наша саговорница нам је открила и чињеницу да се годишње поједе чак 66 милиона крем бананица и да је омиљени намаз многих генерација- еурокрем, одмах добио лиценцу из иностранства када се појавио. У посети новоотвореном музеју откриће вам и тајни састојак крем бананице, који не можете да претпоставите шта је.
-Првих 30 година овај слаткиш се правио ручно, а за једну је било потребно да прође 20 сати како би производ био готов, јер се дуго сушио. Производњу је олакшала набавка машина.
Радно време музеја је од среде до петка од 11.00 до 19.00 часова, као и викендом од 10.00 до 16.00 часова.
дневник.рс/Ивона Каран
