У седишту Уједињених нација у Њујорку почела је панел дискусија на којој ће говорити жртве и сведоци рата у БиХ, а присуствује и председник Србије Александар Вучић.
Панел је почео минутом ћутања за жртве рата у БиХ.
Панел дискусију на тему „Ми говоримо, јер они не могу – гласови које треба чути“, на коме ће жртве рата у БиХ изнети своја сведочења, организује Стална Мисија Србије при УН, а отворио је генерални конзул Србије у Чикагу Дамјан Јовић.
Дискусији присуствује и министар спољних послова Марко Ђурић.
На панелу ће говорити Душка и Светлана Станић, Ранко Ристић, Дијана Ивановић, Мирослав Јовић и стручњак за право Грегори Роди.
Како је наведено на сајту УН, једнака правда за све жртве рата у БиХ једини је пут ка трајном миру, стабилности и помирењу.
Такође, наводи се да је било више од 100.000 жртава на свим странама, као и да су извршиоци злочина били на свим странама.
За породице жртава и даље је тешко да се њихов глас чује и препозна.
Учесници дискусије су Срби који су доживели или били сведоци стравичних злочина и у великој мери страдали три деценије.
Они вец́ 29 година моле за истину и правду и ова дискусија им је прилика да поделе своја сведочења.
Такође, они најбоље разумеју бол свих осталих жртава и њихових породица – без обзира да ли су Бошњаци, Хрвати или суграђани Срби, наводи се на сајту УН у најави панел дискусије.
Седница Генералне скупштине УН, на којој ће се разматрати предлог резолуције о Сребреници, биће сутра одржана у Њујорку.
Станић: Ниједно дете не треба да доживи страхоте рата које сам ја доживела
Душка Станић, жртва рата у БиХ, рекла је данас да ниједно дете не би требало да прође кроз страхоте рата које је она доживела.
„Имала сам осам година када је избио рат у бившој Југославији. Живела сам са мајком, оцем и две сестре у малом селу Дувно у западној Босни. Наше село је било магично место за одрастање сваког детета. Било је свеједно да ли су ми пријатељи Срби, Бошњаци или Хрвати. Играли смо се заједно, наше породице су радиле заједно, заједно смо славили“, рекла је Станић на почетку свог сведочења на панелу који организује Стална Мисија Србије при УН.
Она је додала да је једног хладног априлског јутра, док се спремала за школу, мајка обавестила да је школа затворена.
„Нисам схватила шта се дешава, али када ме је зауставила док сам покушавла да одем да се играм са другарицом која је живела у комшилуку, а која је случајно била Босанка, мама ми је рекла да морам да останем код куц́е и да се играм са сестрама“, рекла је Станић.
Станић је истакла да није била свесна да је њена породица припадала мањини у граду у коме је живела.
„Наредна два месеца провели смо у кућном затвору, нисмо могли да изађемо напоље, нисмо могли да се играмо, нисмо могли да виђамо пријатеље и јели смо само храну која је била доступна у нашем дому. Ноћу смо се скривали док су одрасли шапутали међу собом и нисам могао да схватим шта се дешава“, рекла је она.
Додала је да је покушавала да схвати шта се дешава, зашто одједном не може да изађе напоље и да се игра са другарима и дадала да су се у међувремену бивше комшије и пријатељи договарали како да их ликвидирају.
„За неколико дана у нашу кућу стигла је група војника црним комбијем са затамњеним стаклима, који је служио за превоз криминалаца. Дошли су војници у црним униформама и један од њих ме нашао као мету и уперио пиштољ у мене, тако близу да сам га скоро осетила. Нисам знала шта да радим, моји родитељи нису могли ништа, само су стајали и гледали“, рекла је Станић кроз плач.
Она је истакла да је војник који је у њу уперио пиштољ све време је показивао на њу све док нису обули ципеле и били приморани да уђу у комби који је већ био пун и у коме су се налазили други Срби који су били њихове комшије.
„Били смо збијени у мраку и нисмо знали куда идемо. Нисам могла никога да питам јер је било бесмислено. Одрасли око мене су били уплашени као и ја. Одведени смо у школу где смо били приморани да уђемо у учионицу, а затим смо се придружили стотинама других Срба који су већ били тамо“, нагласила је она.
Додала је да сутамо сазнали да наредна три дана неће имати храну.
„Само људи који су ту недељама били би добијали једну порцију хране. Малу кришку хлеба која се скоро била прозирна и једно кувано јаје. То је требало да се подели између три особе“, рекла је Станић.
Станић је додала да су данима морали да седе јер у просторији није било довољно места ни да се протегну.
„Опростили смо се од тате, не знајуц́и да ли ц́емо се икада више видети. Укрцали смо се у аутобус не знајући да ли ће нас бацити у јаме смрти као што су то урадили током Другог светског рата. Једино што сам у том узрасту могла да схватим из прича моје баке, која ми је причала о Другом светском рату и страдањима кроз које је прошла. Како су мучили Србе, како су их бацали у самртничке јаме и како су морали да се крију и како је неким чудом преживела“, рекла је уплакано Станић.
У том тренутку, истакла је, нашла се у истој ситуацији као и њена бака.
„Када бисмо стигли у концентрациони логог провели смо наредних 13 месеци тамо без знања шта ће се догодити. Били смо гладни и сваки дан смо били уплашени. Улазили би војници да нас муче, да нас провоцирају, да раде са нама шта хоц́е. Постројили би нас за стрељање и тражили да подигнемо руке, питајуц́и мајке које дете желе прво да убију стављајући им пиштоље у уста, као да бирају“, наставила је своје сведочење Станић.
Она је додала да се свакога дана молила Богу да њена породица преживи и да поново крене у школу као и пре рата.
„Мушкарцима је било много горе. Тек касније сам преко ујака сазнала који је био у посебном концентрационом логору, као и мој отац и сви остали мушкарци. Ујак ми је причао о страхотама и шта је све претрпео и шта су му урадили. Тукли би га пендрецима и газили војничким чизмама“, рекла је Станић.
Додала је да су војници који су мучили њеног ујака знали да најпре угреју рингле на шпорету до усијања а да су га потом терали да босих ногу стоји на њима.
„Није било милости. Мушкарци су били приморани да раде по цео дан, а онда би као животиње били враћени у концентрациони логор где би их тукли, а некад би премлац́ивања трајала и до пет сати“, нагласила је Станић.
Станић је додала да би их војници терали да раде чак и ако не би могли да стоје и то без хране и без воде, а ако би показивали икакве знаке слабости и били спори ударали би их кундацима по глави.
Рат се за њену породицу није завршио ни после концентрационог логора.
„Живели смо у Санском Мосту у Босни, који је тада био територија под српском контролом. Мислила сам да можда можемо започети нови живот. Да поново идем у школу и да поново могу да будем дете – шта год то значило. Иако је то била територија под српском контролом, експлозије артиљеријских граната су постале моја успаванка“, рекла је Станић.
Истакла је да је у октобру 1995. град у којем је живела био нападнут и да су бежећи од граната једва остали живи.
„Били смо на коњима и фијакерима. Само жене, деца и старци, не знајући у ком правцу идемо. И некако смо стигли до поља у близини Бањалуке. Сећам се да сам живела напољу са хиљадама других људи. Нисмо имали заклона барем недељу дана. Схватила сам да оно што сам прошла, моје детињство, није било нормално, а тек сам имала 11 година“, рекла је Станић.
Станић истиче да сада, као одрасла особа, док размишља свом искуству и свему кроз шта је прошла схвата утицај који је то што је преживела имало на њено детињство.
„Ја и дан данас спавам са упаљеним светлом. И дан данас имам ноћне море о томе кроз шта сам прошао. Морамо да се потрудимо да наша деца и наше будуће генерације живе у бољем свету. Они заслужују бољи свет и заслужују мир. Нико и ниједно дете не би требало да прође кроз оно кроз шта сам ја прошла“, рекла је Станић.
Станић је истакла да је њена дужност да подели своје искуство и своју причу јер има много других која нису данас жива како би поделила своју.
Фото: Танјуг Зоран Цолић
