Кроз историју Европе и света, постоји низ важних тачака које представљају камене темељце међународног правног поретка и међународних правних односа уопште. Још 1648. године, након крвавог Тридесетогодишњег рата вођеног између римокатолика и протестаната, потписан је Вестфалски мировни уговор. Он се до данас, не без добрих разлога, сматра првим обавезујућим међународним уговором и темељом правног поретка у Европи онога времена. Исто тако, ова се година узима као почетак савремених међународних дипломатских односа, па у неку руку, и као зачетак модерне дипломатске историје.
Принципи утврђени, дакле, још 1648. године били су следећи:
принцип суверенитета и фундаментално право самоопредељења;
принцип правне једнакости међу нацијама, односно државама;
принцип обавезујућих међународних и међудржавних уговора;
принцип немешања у унутрашња питања.
Можда делује помало чудно што смо на почетку једне врло савремене и веома акутне теме, као што је покушај привремених приштинских институција да уђу у Савет Европе, вратили се скоро 380 година уназад. Но, ова тема и ови принципи установљени пре пуних 376 година данас делују савременији и актуелнији него икада пре.
Када сагледамо да су у Вестфалији на мировној конференцији ове принципе утврдили представници Француске, Швајцарске, немачких држава, Шпаније, Папске државе (не треба бркати са модерним Ватиканом), Венеција и Холандије, јасно је да је принцип суверенитета и једнакости нација нешто што је тековина премодерне западне политике. Три столећа доцније, након крвавих Наполеонових ратова и Бечког конгреса, те Берлинског конгреса и напосле два светска рата, формиран је савремени међународни правни поредак каквог познајемо. Или макар каквог смо до 1999. године познавали.
Дакле, управо светске силе, од којих већина заиста у Западној Европи формулисале су принципе суверенитета, територијалног интегритета, неповредивости граница и једнакости. Када знамо овај историјски ток, можемо се сасвим оправдано запитати шта се онда догодило 1999. године? Од те године, и нелегалне, безочне и бестијалне агресије НАТО на земљу, преко три и по столећа међународног поретка и дипломатије је погажено. Даљим активностима дела међународне заједнице, гажење свега од Вестфалског мировног поретка до Повеље Уједињених нација настављено је 2008. године, и ево, да будемо крајње малициозни, наставља се све до данас.
Супротно свему што међународно право и сви принципи који су током векова утврђивани, а свој врхунац досегли након Другог светског рата, сада се настоји да се тзв. Косово прогура у Савет Европе. Ова институција је предворје Европске уније, јер да бисте започели преговоре за приступање ЕУ, чланство у СЕ је обавезујуће. Осим тога, чланство у Савету Европе отвара приступ и међународном суду правде у Стразбуру и још неким не тако безначајним установама у Европи.
Јасно је да, ако би се завијорила застава непостојеће државе испред Савета Европе да би то био ван сваке сумње последњи ексер у ковчег међународног правног поретка. Невезано чак и за најноторнију чињеницу да међународно право брани и велика већина човечанства. Само ако погледамо у Европу и земље Европске уније видећемо да су земље попут Шпаније и Кипра непоколебљиво на нашој страни и страни правде. Ту је и Мађарска, иако земља-признавач, која међутим ипак разуме и српску позицију, али и задржава ипак одређену дозу критичности према томе како савремени свет функционише. Радовали су нас гласови против из Италије, па и Немачке. Словачка је такође имала став који може да буде охрабрење, а велики је противник било какве идеје да је наша јужна покрајина некаква независна држава. Чак и уздржаност појединих земаља треба ваљано ценити. Политика и геополитика су компликоване ствари. Многе земље, због својих интереса, не могу сасвим доследно да држе српску страну, али и уздржани глас показује ипак уздржаност према неким токовима који цепају светски поредак.
Ово што је напред речено, односи се само на земље ЕУ. Сетимо се, а тек је то страшан парадокс и кршење свих норми, да су Русија и Белорусија ван Савета Европе. Тек би такав податак натерао сваку разумну особу да се замисли каква је то политика која непостојећу државу, коју не признаје више од половине човечанства, на силу гура у Савет Европе, а да Русија, једна од кључних земаља за формирање модерне Европе и света, ту ни не учествује.
Када, пак, погледамо карту света, видимо да се земље попут Кине, Индије, Индонезије, Ирана, Сирије, Бразила, Аргентине, Мексика и тако можемо још у недоглед држе и Повеље Уједињених нација и целог међународног правног поретка. Афричке земље, латиноамеричке, азијске, упркос врло разноликим геополитичким интересима и комплексним односима широм света у великој већини поштују принципе утемељене пре више од три и по столећа и оснажене након 1945. године. Но, вратимо се нашој основној теми, која није без везе са свиме што је изнето у претходним редовима.
На челу привремених приштинских институција налази се већ неко време убеђени марксиста и екстремни левичар Аљбин Курти. Као млад осуђен правоснажно од стране судства ове земље за тероризам и подривање уставног поретка државе. Дакле, личност која је у прилично раним годинама већ имала јасан и недвосмислен политички и идеолошки циљ, а то је рушење тадашње Савезне Републике Југославије и Србије. Он је, међутим, помилован од стране председника СРЈ др Војислава Коштунице. Оно што је посебно ту вредно истаћи јесте да је он захтевао да не буде помилован у групи са осталим терористима већ лично, по имену и презимену. То му је и испуњено од стране тадашње власт, као што је већ и поменуто.
Далеко, од тога да је било која политичка номенклатура међу привременим институцијама власти у нашој јужној покрајини водила проактивну политику према Србима, али деловање Куртијеве камариле вероватно је врхунац бешчашћа. Од директних напада на децу на Бадњи дан, преко сталних претњи, насиља па све до економског изнуривања српског становништва на Косову и Метохији, Куртијеве методе представљају флагрантно насиље. Све оно што приштинска управа ради супротно је сваком правном поретку, свим кривичним законицима модерног демократског света и напослетку и здравом разуму.
О односу према Српској православној цркви, свеукупној културној и духовној баштини Срба, као и о фалсификовању и измишљању историје и традиције, немогуће је укратко говорити. Већ видимо по рафовима књижара некакве историје Косова, искривљено (пропагандно) тумачење не само ратова 90-их већ и целокупне прошлости јужне српске покрајине.
Поред тога, ту су и неке правне норме и обавезе које су приштинске власти преузеле на себе још 2013. година. Бриселски споразум предвиђа првенствено Заједницу српских општина, а Приштина има и обавезу да (каквог ли парадокса) врати земљиште које припада манастиру Високи Дечани. Дакле, обавезе које се 11 година не испуњавају су везане за повратак нечега што је приватно власништво и што је узурпирано и давање могућности Србима који живе на Косову и Метохији да се повежу и да одлучују о основним, свакодневним темама свог живота док се не реши питање коначног статуса Косова и Метохије.
Када се све ово заједно сабере, и уз то додамо и још једном подвучемо страшно насиље над Србима, које је свакодневно, доиста се поставља питање, откуд онда тзв. Косово у Савету Европе? Идемо редом:
Косово и Метохија је саставни део Србије по Уставу Србије, Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, према свим актима међународног права, па и по мишљењу огромног дела човечанства.
Прихватамо као неспорну чињеницу да на простору Косова и Метохије живи огроман проценат албанског становништва, те да су њихови представници страна у преговорима у вези са различитим аспектима функционисања Косова и Метохије, те везе са остатком Србије, региона и шире. Свакако да и албанском становништву треба олакшати и кретање и друга права која уживају једнако сви људи.
Из тачке 2. произилази да и приштинска страна, као субјект у преговорима мора да се држи ипак неких узуса дипломатског понашања, као и да испуњава међународне обавезе, дате Европској унији. Једнако као што то произилази и за српску страну.
У смислу свега напред реченог, привремен власти на Косову и Метохији не само што се не држе слова споразума које су потписали, првенствено циљамо на Бриселски споразум из 2013. године него одлазе корак даље. Покушаји убиства, претње, одузимања имовине, хапшења, малтретирања, укидање динара, забрана лековима и прехрамбеним производима да уђу на територију Косова и Метохије из других делова Србије, само су нека злодела која Куртијев режим чини против Срба. Заједница српских општина није ни близу да буде макар у почетној фази формирања.
За све ово о чему говоримо, тзв. Косово, без звездице, напомене или фусноте, као пуноправна чланица, је на путу ка Савету Европе. Предлог је формално дат од грчке посланице и сестре премијера Константина Мицотакиса, Доре Бакојани. Госпођа Бакојани очигледно довољно не познаје ни сопствену историју, па да се сети прогона Грка из Турске и односа који тамо постоји до данас према минорно малој грчкој заједници. Пример богословије на Халки је само један од бројних. Но, чак ни паралеле са страдањем сопственог народа, а о некој емпатији и искреној подршци за Србе, попут оне која је постојала 1990-их година, да не говоримо, нису довољне Дори Бакојани да трезвено сагледава ствари око себе.
Гажење међународног правног поретка се наставља. Одлука Парламентарне скупштине Савета Европе којом се препоручује чланство тзв. Косова у овој институцији полако али сигурно отвара Пандорину кутију. Кршење међународног права и принципа на којима свет почива се никада не завршава добро. Тако су гажени и вестфалски мировни поредак, тако се сада гази и оно уређење света које знамо као последицу краја Другог светског рата. Тешко ће бити у будућности (па и у садашњости) зауставити разне сепаратистичке покрете који тињају широм света и прете да постану буктиња и као пожар захвате свет. Уосталом, видимо и сада колико је мало потребно да бројне територије на планети Земљи постану крвава ратишта где страдају бројни невини људи.
Данас су то Срби на Косову и Метохији, а сутра то може бити ко зна ко. Због свега тога постоји међународни правни поредак. Како би спречило ратове, страдање недужних, масовне злочине, тероризам, међународно право и постоји. Уколико би се неко ко међународно право стално крши, ко уосталом крши све норме понашања, примао и подржавао на начин на који се тзв. Косово уводи у Савет Европе, а уведено је у бројне друге установе и институције, спортске, културне, научне, финансијске, политичке, то би значило да се управо такво злочиначко понашање подржава. Сваки глас за тзв. Косово у Савету Европе глас је против не само Србије, већ и целокупног европског и светског правног поретка, али и глас за отимање територије, притиске, злочине и насиље. Последице могу бити несагледиве и сви морамо бити спремни на њих.
vojvodjanskevesti.rs
