Троје младих нуклеарних стручњака који се школују и раде у Француској и који су данас разговарали са председником Србије Александром Вучићем изјавили су да у Француској, као једној од највећих нуклеарних сила, сакупљају знање које би једног дана могли да донесу у Србију.
Богдан Степановић има 23 године и рођен је у Паризу, али су његови родом из Краљева.
Завршио је мастер нуклеарне физике, и тренутно је докторант у Француском институту за нуклеарну енергију за реакторску физику.
Жели да се врати у Србију, а као главни разлог је што сматра да је нуклеарна наука наша наука.
„Ми смо пре 70 година били пионири у томе, са највећим светским силама ми смо међу првима изградили експериментални нуклеарни реактор у Винчи“, објашњава Степановић.
Наглашава да је љубитељ физике, али да је нуклеарна енергија врло битна у контексту енергетске транзиције.
„У ЕУ ове године нуклеарна енергија је постала зелена енергија, зато што једини стабилни извор енергије који не производи угљен диоксид током производње“, каже Степановић.
Каже да млади научници желе да промовишу образовање, и да кроз образовање стекнемо независност и економску моћ.
„Морамо да се припремимо најбоље, имамо стручњаке у Србији, имамо такође и у иностранству и циљ Српског нуклеарног друштва је да скупимо све те стручнаке“, поручује Степановић.
Лидија Гајиновић је рођена у Новом Саду пре 25 година и у Француску је дошла пре две године.
У Француској је завршила мастер из нуклеарне енергије и тренутно ради као истраживач-истраживач у Француском институту за атомску енергију.
Истиче да ради на малим модуларним реакторима, што је нешто што може бити поприлично корисно за Србију у смислу да се прво планирају мали модуларни реактори.
Баш зато истиче да постоје стручни кадрови који могу да пруже експертизу за потребне истраживања и будућу индустрију у Србији.
„Тренутно сам овде и мислим да је добро што овде могу да стекнем неко почетно искуство, с обзиром да Француска има 57 нуклеарних реактора, тако да имам од кога да учим. После то знање могу да донесем у Србију“, поручила је Гајиновић после сусрета са председником Вучићем у Паризу.
На питање колико јој значи то што је председик Вучић обећао велике плате стручњацима који се врате у земљу, она одговара да нико не ради тај посао због плате.
„Наравно да је то нешто што је битно, с обзиром да од тога живимо, али ово нас испуњава. Сматрамо да је то нешто што може бити врло корисно за нашу земљу и сматрамо да је ипак више испуњава човека када ради у својој земљи него негде у иностранству“, поручила је Гајиновић.
Лука Станчев има 25 година и рођен је у Бору.
Он одбацује тврдње да Србија нема кадрове у нуклеарној физици и истиче да је од њих 13 колико студира нуклеарну физику на њиховој групи, троје Срба.
„Дошао сам овде као стипендиста за стране таленте. Лидија је заборавила да помене да је она на стипендисте Међународне агенције за атомску енергију. Већ овде другу годину сам овде, радим у једној компанији која се зове НРЕА, бави се пројектовањем нове генерације реактора, то су реактори четврте генерације, који ће у будућности решити проблем отпада“, прича Станчев.
Како каже, себе види као неког ко сада скупља знање са потенцијалном могућности да се врати у своју земљу.
„Ја сам своју нуклеарну причу почео на Универзитету у Београду и то на Техничком факултету где се школују нуклеарни инжењери и данас. Након тога сам завршио на пракси у Винчи и тамо сам заволео овај посао. Мислио сам да ћу бити биомедицински инжењер, али они су ме одвукли од тога и заволео сам то“, објашњава Стандев.
Што се тиче нуклеарне енергије у Србији, каже да када су приметили да почиње прича о томе, схватили су да имају одговорност да држави и друштву пруже адекватне информације о томе.
„Одлука ће бити и на држави и на друштву. Одлука је велика и она се просто не може донети и без једних и без других. Сви морају имати адекватне информације. Ми смо са том иницијативом основали Српско нуклеарно друштво које окупља све стручњаке у земљи и иностранству и институције. Ми смо једина заједница која може одговорити на то питање, јер ни једна заједница понаособ, ни универзитет, ни институти, ни Србатом не могу одговорити на то питање, већ можемо само као заједница и са тим циљима је Основано нуклеарно друштво“, наводи Станчев.
Како је рекао, почетак приче о нуклеарној енергији њима је сигнал да могу да почну да оријентишу посаока својој земљи.
„Ми смо пионири у овоме. Ми смо заборавили да смо ми ту ствар покренули међу првима са великим земљама. Нуклеарна физика је наша прича. Ми смо оснивачи ЦЕРН-а, ми смо направили шести нуклеарни истраживачки реактор у свету, шеста земља која је успела да уради. После рата на Београдском универзитету није био ни један докторант физике, а за десет година направље је нуклеарни реактор. Тако да битан фактор игра ентузијазам и кад охрабрите младе људе, они могу постићи велике ствари“, наглашава Станчев.
Он каже да је Србија бивша нуклеарна земља и да је нуклеарку Кршко правила цела бивша СФРЈ и да смо сви заједно учествовали у нуклеарном програму.
„Нуклеарна енергија није само електрана. Нуклеарна енергија је нуклеарна медицина, нуклеарна енергија је и у пољопривреди, има своју употребу и инжењерству. И ми просто ту прилику можемо видети пошто се наши људи све више образују у том сектору, од вештачке интелигенције до ИТ-а, инжењерства, физике, хемије и сл“, објашњава Станчев.
Он је велики оптимиста и наглашава да, ако је нуклеарна енергија могла да заживи у Србији у којој је било 40 одсто неписмених, може и сада.
Како каже, мисли да нам само фали ентузијазам и више веровања у себе пошто смо, како каже, убедили себе да велике ствари нису за нас.
„Ја верујем да, ако се направи добар план и ако се препусти стручњацима, да ће они то урадити. 10 година није дуг период за тако једну велику причу. А до тада ми ћемо подићи институте, факултете, универзитете, привући људе из иностранства. Не само наше националности него и других националности који ће желети тиме да се баве у Европи која је данас центар нуклеарног света“, верује Станчев.
