Кроз читаву историја човечанства, регрутни системи армија разликовали су се од епохе до епохе као и од културе до културе. Организовање војски у нама првим знаним државама, било је скопчана и усмерено ка одбрани ресурса једног друштва тако да је било неодвојиво мишљење да неко може буде члан заједнице, а да исту одбија да брани.
У последњих тридесетак година, већина европских земаља пратила тренд напуштања праксе обавезног војног рока
Чак и у древном Вавилону постојало нешто слично регрутном систему. Чувени Хамурабијев законик описује систем војне обавезе према ком појединци који су испуњавали одређене услове су морали да служе у краљевској војсци током рата.
Стари Рим и дрвена Атина су такође имали своје системе за попуну армија. Текст Ефеске заклетва из V века пре Христа, говори до најбоље о схватању војне дужности код људи тог доба: „Нећу оскрнавити ово свето оружје и нећу напустити свог друга у редовима…… Својим потомцима ћу пренети отаџбину не понижен ни умањен, већ повећан и у побољшаном положају у односу на онај у коме сам га наследио“.
Рани Нови век је донео тенденцију да се војске углавном ограниче на најамничко људство. Тек је Шведска током Тридесетогодишњег рата (1618-1648) своју армију попунила регрутима а отприлике пола века касније, руски цар Петар Велики је одлучио да усвоји шведски модел. Сам концепт регрутације, каквог данас познајемо то обавезно служења војног рока за све војно способне мушкарце, формално је установљен у револуционарној Француској 1793. године, одакле се касније проширио широм континенталне Европе током XIX века. Овакав систем попуњавања војних јединица одиграо је велику улогу у развоју војних стратегија али и у демократизацији европских друштава.
У последњих тридесетак година, већина европских земаља је пратила тренд напуштања праксе обавезног и преласка на добровољни начин одслужења војног рока. Колапс Варшавског пакта, апсолутна премоћ Евро-атлантског света, степен војно-технолошког развоја, тежња за даљим евро-интеграцијама и тријумф духа хипер егоизма су диктирали садржаје војних стратегија по којима је већина европских земаља профилисала своје армије као бројчано мале професионалне војске.
Део невладиних организација, либерални и левичарски политичари су такође одиграли своју улогу у формирању јавног мњења које је формирало слику да је одслужење дуга према отаџбини у ствари грубо кршење људских права. Пратећи трендове у Европи а делом и на подстицај на страних центара моћи, 2011. године донета је и код нас одлука о суспендовању обавезног служења војног рока. Све се ово уклапало у ширу стратегију слабљења војних потенцијала Војске Србије што је нужно водило ка слабљењу суверености наше државе.
Захваљујући председнику, министру одбране и генералштабу покренута иницијатива за повратак обавезног војног рока
Супротно мишљењу које је наметнуто у јавности, систем регрутације данас функционише у многим земљама. Пракса је показала да земље које су малобројне по броју становника веома тешко могу наћи довољан број грађана способних и вољних да обаљају дужност професионалних војника. Без организоване одбране такви државни системи лако могу да постану плен различитих интереса јачих држава или мултинационалних корпорација. Скорашња појава плаћеничких армија у Европи, Африци и Азији најбоље илуструју у којој опасности се налазе државе које немају своју адекватну одбрану. Ратни заплет у Источној Европи свакако је променио мишљење о служењу војног рока широм Европе.
Захваљујући председнику Републике Србије, Александру Вучићу, министру одбране, Милошу Вучевићу и генералштабу Војске Србије, наше оружане снаге проактивну делују на ову алармантну ситуацију због чега је покренута иницијатива за повратак обавезног служења војног рока. Избор је јасан, ако желимо независну и суверену Србију, јасно да ова иницијатива после стручне и јавне расправе мора бити усвојена. Ако се то не догоди, последице по безбедност Републике Србије биће несагледиве.
Петар Ђурђев, историчар
Фото: Министарство одбране
