Избори 2024Политика

Тајкунски медији грчевито бране Ђиласовог насилника Божа Прелевића

Прелевић за медије говори оно што му Ђилас каже, а онда у тајкунско-опозиционој медијској машинерији бива представљен као неко кога нападају због његовог опозиционог ангажмана

Ђиласов вербални насилник и потрчко, Божо Прелевић, наставља да износи лажи и измишљотине против политичких противника свог газде, а у томе има свесрдну подршку тајкунских медија који га представљају као жртву. По већ добро опробаном рецепту, Прелевић за медије говори оно што му Ђилас каже, а онда у тајкунско-опозиционој медијској машинерији бива представљен као неко кога нападају због његовог опозиционог ангажмана.

Прелевић се некада у јавности представља као адвокат, а некада као новинар – све у зависности како му то тренутно одговара. За то време за истину не хаје – битно му је само да нападне Ђиласове политичке противнике, не би ли свом газди донео неки јефтин политички поен.

„Правни експерт“ за време чије владе је криминал владао Србијом

Ђиласов потрчко се, попут егоистичног психопате, константно хвали својом „богатом“ каријером, представљајући се као правни експерт и интелектуалац, али заборавља да грађани Србије изузетно добро памте све оно што је учинио против ове земље.

Нико није заборавио да је управо Прелевић био коминистар у злогласној прелазној влади ДОС-а, која је преузела власт после обојене револуције 5. октобра 2000. године, након чега је Србија практично окупирана, а државна имовина распродата у бесцење. За то време Прелевић и његови компањони из ДОС-а, које данас предводи Ђилас, до врха су напунили своје џепове и рачуне у иностранству.

Самозвани правни експерт не спомиње да је управо за време жутог, ДОС-овог режима, у Србији цветао криминал до те мере да су убиства и отмице постале готово свакодневна појава. Сви се сећамо отмица пословних људи и деце познатих личности, али и распродаје фабрика и уништавања домаће индустрије. Прелевић о томе никада не говори јавно, али зато чини све што је у његовој моћи да Србију врати у тај мрачни период, не би ли он и његов газда Ђилас поново господарили овом земљом коју би претходно претворили у вазала страних амбасада и дипломата.

Подсетимо, крајем 2000. године и доласком ДОС-а на власт, Србију је запљуснуо талас отмица богатих људи или чланова њихових породица. Бизнисмени, али и популарне личности окружиле су се телохранитељима јер се никада није знало ко је следећи.

Најпознатија, која до данас није разјашњена, била је отмица из новембра 2000. године. Стефан Живојиновић, син певачице Лепе Брене и бившег тенисера Слободана Бобе Живојиновића, отет је испред породичне куће на Бежанијској коси.

Већ 9. априла 2001. године, испред седишта компаније „Делта“ на Новом Београду киднапован је власник те фирме Мирослав Мишковић. Такође, у Новом Саду је киднапован син Петра Матијевића, власника Месне индустрије „Матијевић“. Бојан Матијевић је из Новог Сада пребачен у Црну Гору, затим у Албанију, а после три дана је пуштен, када је његов отац платио тадашњих 980.000 марака.

Почетком 2002. у Зрењанину су киднаповани родитељи фудбалера Илије и Владимира Ивића. За њихов откуп синови су платили 100.000 марака.

У марту те године, десила се једна од највећих отмица када је отет Милија Бабовић, власник „Верано моторса“, заступник „Пежоа“ за тадашњу Југославију. Бабовић је отет увече, после фудбала који је играо са пријатељима на Јужном булевару. Пресрела га је група људи која се представила као полиција.

Поред отмица, у Србији су цветале и друге криминалне радње. На пример, 2000. године је извршено 211 убистава, док је 2013, само годину дана после пада жутог режима, тај број пао на 130. Такође, 2000. године је забележено чак 6.249 крађа аутомобила, а 2013. само 2.231.

Новим властима, после пада жутог режима било је потребно само годину дана да уведу ред у нашу земљу. То се очигледно нимало не допада Прелевићу и Ђиласу, па свим силама покушавају да нас врате у мрачни период када су они владали.

„Нестраначка личност“ која је већ 30 година у политици

Посебно је занимљиво то што Ђиласов насилник у медијима свог газде често истиче како је „нестраначка личност“ иако чак и птице на грани знају да је политички активан око тридесет година. Наиме, Прелевић је  у политику ушао још деведесетих. Био је близак “Отпору”, организацији која је била финансирана са Запада у циљу рушења власти Слободана Милошевића. После је учествовао у оснивању Г17+, партије која је српску економију уништила готово до темеља.

Након обојене револуције 5. октобра 2000. године, Прелевић који није могао да се похвали завидном адвокатском и судијском каријером, нашао се на месту једног од тројице коминистара унутрашњих послова у прелазној Влади Миломира Минића, а ту функцију је вршио од 24. октобра 2000. до 25. јануара 2001. године.

У следећој Влади Србије на чијем челу је био Зоран Ђинђић, Прелевић је био саветник министра унутрашњих послова. Ни ту се није дуго задржао. Поднео је оставку на функцију 5. октобра 2002. године због “неслагања са врхом полиције”. Извори из МУП-а, пак, тврде да је Прелевић, за рачун страних интереса, покушао да дестабилизује српску полицију на исти начин на који су његове колеге из ДОС-а, по налогу са Запада, уништиле војску.

Заштита жуте криминалне хоботнице из судства

Иако је режим Демократске странке одавно отишао у историју, тада формирана жута криминална организација и даље влада правосуђем у нашој земљи. По формули “врана врани очи не вади” они већ деценијама штите челнике бившег режима од било каквих судских поступака и пресуда. Најбољи пример за то је управо Прелевић, који је харао Министарством унутрашњих послова после петооктобарске обојене револуције, изградио је читаву мрежу веза у правосуђу, које и данас користи. Једна од његових конекција је и председник Трећег основног суда, Душан Агатоновић, који му и омогућава да никада не одговара за све лажи, клетве и клевете које већ годинама износи у јавности.

Управо захваљујући заштити жуте криминалне хоботнице у судству, Прелевић даје себи за право да вређа и напада било ког политичког противника свог газде Ђиласа, знајући да за то неће одговарати. Да за то има „шлифа“ можда би некоме било и занимљиво, али Прелевић, који очигледно пати од комплекса више вредности, нема ни мало укуса, а у прилог томе најбоље говори да је трагедије које су у мају задесиле Србију искористио као оруђе за рушење легитимно изабране власти, док је протесте после убиства деце називао „забавом“.

– Нема боље забаве у Београду од овог протеста! Нема места где ћете ви наћи тако лепе девојке као на овом протесту и тако здраве момке! Ово је један хепенинг – рекао је Прелевић и тиме јасно показао колико му је стало до невиних жртава два стравична масакра.

Надимак који жели да сакрије

Прелевића иначе из млађих дана, док је још био судија, прати и надимак који упорно жели да сакрије – Божа Раткапна.

Наиме, у претходном животу кога очигледно не жели да се сећа, он је био судија Петог општинског суда на Вождовцу, у чијој непосредној близини се налази и полицијска станица Вождовац.
Полицајац је једног дана угледног судију затекао у крађи раткапне са аутомобила.

Није ни знао да је у питању „угледни“ судија па га је због крађе раткапне привео у станицу. Када се Прелевић легитимисао, начелник полиције је брже-боље позвао председника суда.

Кажу да је понуда гласила да поднесе предлог за своје разрешење или да се против њега покрене кривични поступак.

Више је него јасно коју је опцију тада Прелевић изабрао. Можда је баш због тога код њега рођена мржња према МУП-у, јер ће само неколико година после тога покушати да српску полицију разруши, што му, на сву срећу, није пошло за руком.

 

Фото:  24sedam.rs / Copyright Ilustracija/Printscreen/Youtube

 

Related posts

Министар Вучевић присуствовао представљању Беле књиге одбране Републике Србије

Новосадска ТВ

Акција МУП-а “Вози одморан”

Новосадска ТВ

Данас облачно, хладно и ветровито, температура до 7 °C

Новосадска ТВ