У среду, 15.11.2023. године, у 19 часова, у Културном центру Војводине „Милош Црњански“ (Војводе Путника 2, Нови Сад), „Уметница у фокусу“ биће књижевница Љубица Арсић. У програму, поред ауторке, учествује проф. др Владислава Гордић Петковић. Модератор програма је Гордана Драганић Нонин.
О уметници:
Добитница „Андрићеве награде“ и „Женског пера“, Љубица Арсић (Београд, 1955), дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Радила је и као професор српског језика и књижевности у музичкој школи „Мокрањац“.
У књижевности је дебитовала збирком прича „Прст у месо“ 1984. године. Објавила је више од десет књига прича и романа и приредила више антологија савремене светске и домаће приче. Код свог издавача „Лагуне“ приредила је више антологија савремене тематске светске приче и покренула неколико запажених едиција („Таласи“, „Савременице“). Њена дела су превођена на француски, немачки, грчки, украјински и друге језике и заступљена су у страним антологијама српских писаца.
Колумнисткиња је дневних новина „Политика“.
Награде: „Борислав Пекић“ и награда „Исидориним стазама“ за роман „Икона“, Про-фемина награда „Биљана Јовановић“ за приче „Ципеле бувине боје“, „Лаза Костић“ и награда „Женско перо“ за приче „Тиграстија од тигра“, Андрићева награда за приче „Мацо, да л’ ме волиш…“
Чланица је Српског књижевног друштва. Живи у Београду.
О роману „Четири кише”:
Пратећи историју две породице у безбрижно време распуста и летовања, Љубица Арсић у свом роману („Лагуна”, 2019) поступком смењивања наратора прати периоде формирања својих јунака, и истовремено дискретно евоцира једну протеклу епоху и несталу земљу. Меланхолично и духовито, ауторка дочарава сва узбуђења и радости, често и невеселе исходе и младалачке муке који прате одрастање Сенке, Милице и Пашка, у оно доба детињства и првих љубави када се буде непознате страсти, заноси, опажања света око себе и себе у свету.
У роману један глас припада и Ленки Дунђерској, рано преминулој лепотици у коју је Лаза Костић био заљубљен и којој је посветио чувену песму Санта Мариа делла Салуте. Њен девојачки дневник, који се нашао у рукама једног јунака, складно и ненаметљиво уметнут је у ткиво романа, додатно потврђујући истину о непролазним чарима младости које су у свим временима исте.
Суверено познавање свих психолошких нијанси женских ликова у роману и на овом примеру потврђује да се о „женском писму“ може говорити само условно, као о својеврсном конструкту који својом пуком родном карактеристиком не може заменити аутентично и врхунско књижевно дело, у
