Дошла су задња времена. О слободи медија најгласније причају они који су је највише гушили, кад су о њој одлучивали. Громгласно и свакодневно причају о цензури, користећи апсолутну слободу медија, за коју тврде да не постоји. Поред медија, од којих једни отворено подржавају власт, а други још отвореније опозицију, данас свако ко има мобилни телефон, а имају га сви, може да прича и пише о чему год му срце жуди, без иједног доказа. Без икаквог утемељења у чињеницама.
У условима непрестане продукције нових вести и мишљења могуће је све. Разна чуда. И разне обмане. Могуће је чак и то да се Демократска странка јави као борац за слободу медија, иако је Демократска странка током своје дуге владавине била највећи тамничар медија у Европи. Не знамо се ми од јуче. Можда Демократска станка може да завара неке људе рођене после 2000. године, који су исувише млади да се сећају тог суровог времена, током ког је, под плаштом отворености, једна странка цело друштво подређивала својим интересима.
Таблоиди и неодговорно новинарство изум је демократског препорода Србије, после 2000. године. Србија је под њима претворена у таблоидну сапуницу. Од свих ствари с развијеног Запада, у њијово време смо увезли ријалитије и корупцију. У периоду њихове европеизације и демократизације друштва донет је најгори Закон о јавном информисању на територији Европе. Тај дискриминаторни пропис који је новинаре онемогућавао да извештавају о малверзацијама и махинацијама тадашње власти и који их је онемогућавао да штите своје изворе, био је есенција њиховог поимања слободе медија. Звали су власнике. Претили. Слали инспекције. Колпортерима наређивали да тираже сакривају испод тезге, а приватним и државним компанијама су забрањивали да се оглашавају у неподобним медијима.
Али, то је само део насиља које су спроводили над медијима. Посебно су се иживљавали над Радио-телевизијом Војводине. Управни одбор, Програмски савет, уредништво, били су продужена рука пропагандне машинерије ДС-а. У Управном одбору седели су чланови Демократске странке. Програмски савет, који се стара о програму целог РТВ-а, контролисали су чланови Демократске странке. Једно време је то радио главни кадровик ДС-а Драгослав Петровић. А потом је на челу Прогамског савета била супруга покрајинског секратара за информисање, који је у исто време био високи функционер Демократске странке. Осим што је представљало невиђени непотизам, њено именовање је представљао дирекно кршење слободе Радио-телевизије Војводине и његово стављање под директну контролу тадашње власти. Међутим, насиљу ту није крај. Крајем 2013. године РТВ је усвојио стратегију развоја до 2017. године. Стратегију је потписао лично Бојан Пајтић. Тај документ и даље може да се нађе на интернету. У исто време Управни одбор је контролисао главног уредника и све друге уреднике, смењујући оне који су показали несклоност да слепо слушају налоге из врха ДС-а.
Само у таквим околностима било је могуће да се РТВ понаша као Пајтићева приватна телевизија. Само је у тим условима било могуће да РТВ иде с Пајтићем у Дебељачу и тамо га сними, док возикајући кинески скутер, најављује фабрику електричних аутомобила која никад није отворена. Је ли РТВ тада објективно информисао јавност? Је ли икада обавестио грађане да фабрике нема? И да је нестало 800 хиљада евра који су тој лажној фабрици дати из Покрајинског буџета? Није! Јесу ли правили дебатне емисије о тој превари, и о других 111 лажних погона нових технологија, преко којих је нестало седам милијарди из покрајинског буџета? Јесу ли правили дебатне емисије о пљачки Развојне банке Војводине и Тесла банке? Јесу ли о томе извештавали у вестима? Нису! Али су политичари, експерти и медији, који данас тврде да је РТВ под строгом контролом система, тврдили да је РТВ од 2000. до 2016. године, до Пајтићевог пада с власти био бастион слободе. Пре ће бити да је био олтар деспотизма!
Пише: Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик
