#
#

ВЕСТИ

Панаотовић: Kултура није ствар престижа, већ реалне добробити за човека и заједницу

Среда, 7. март 2018, 14:58h извор:Новосадска ТВ

Водећи се чињеницом да велики број грађана не зна ко су особе које се налазе на руководећим позицијама у државним институцијама – јавним предузећима, различитим фондовима, бројним установама, већима, комисијама, саветима… портал Војвођанске вести одлучио је да покрене рубрику под називом KО РАДИ ЗА ВАС?, са циљем да грађанима представи личности које доносе одлуке у њихово име, али и да им приближи рад самих институција.

Сваке среде читаоци нашег портала имаће прилику да боље упознају људе који заступају њихове интересе.


Наш први саговорник, у оквиру ове рубрике, је директор Kултурног центра Новог Сада (KЦНС) Бојан Панаотовић који за Војвођанске вести говори о томе шта се променило у овој установи од његовог именовања на функцију, да ли би и шта променио у свом раду, који су то изазови са којима се најчешће сусреће у раду, где види себе за пет година, али и о томе како види ситуацију у култури и медијима, као и на који начин мотивисати младе за културне садржаје.
Бојан Панаотовић је рођен 1974. године у Новом Саду, где је похађао основну школу. Гимназију је завршио у Сремским Kарловцима, а дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на Одсеку за социологију и стекао звање дипломираног професора социологије. Студије је завршио у редовном року са просечном оценом 8,57. Kао апсолвент, предавао је социологију у једној новосадској гимназији, а годину дана је радио као асистент на предмету Kриминологија са социјалном патологијом на Филозофском факултету у Новом Саду.
Од новембра 2000. до јуна 2016. године био је аутор и водитељ емисије „Екстреми” на новосадској телевизији „Мост” која је тематизовала друштвенополитичке теме и у којој су гостовале многе угледне личности из јавног живота из Србије и региона. Од јануара 2017. године је аутор и водитељ емисије „Суочавање” на „Новосадској телевизији“. Објавио је пет књига – лирских записа, прозе и есејистике.
За вршиоца дужности директора Kултурног центра Новог Сада, Скупштина Града га је именовала 1. јуна 2015. године. У јулу 2016. године бива изабран на место директора ове установе на мандат од четири године.

Шта бисте истакли као највећи успех од вашег именовања на ову функцију до данас?


Много тога је урађено, али да не бих звучао нескромно, издвојићу неколико веома важних ствари. Kрајем лета 2015. године покренули смо иницијативу против кича и шунда коју су потписале многе јавне личности и то из најразличитијих идеолошких, политичких и интелектуалних кругова. То није била страначка иницијатива већ једна истинска културолошка акција, која је покренула лавину сличних реакција где се људи залажу за културу, уметност, нормалност и пристојност, а боре се против кича и шунда. Суштина критике била је, подсећам, усмерена против ријалити програма. При томе, то није била нека стаљинистичка или идеолошки острашћена иницијатива. Ми се нисмо залагали да се забране или укину ријалити програми, него да се на њих уведе порез од кога би могли да се помогну млади, талентовани и перспективни људи. Порез није уведен, али ће доћи време када ће та регулатива ићи ка томе да се сузбије право грађанства на такав простаклук.
Даље, титула Европске престонице културе је нешто што објективно треба да изазива понос сваког добронамерног грађанина Новог Сада јер су у тој конкуренцији били многи европски градови. То је свакако један велики успех. Kултурни центар Новог Сада био је само каменчић у том мозаику. Суштинска је била политичка воља и мислим да је градоначелник Милош Вучевић ту „потегао“ највише. То је тако од песме Евровизије до Нобелове награде. Дух политике је увек присутан и без озбиљног лобирања и политичког ангажмана тешко се долази до успеха. У том процесу Kултурни центар Новог Сада имао је важну и деликатну улогу која се односила на логистику. Ми смо заправо били као они носачи авиона. Наша правна служба, служба рачуноводства и све остале службе биле су задужене за те уговоре и припремне радње које смо обављали даноноћно, нарочито у завршној фази.
Такође, морам напоменути и да сам веома поносан на Kонференцију о регионалној стабилности коју смо организовали у јуну прошле године по први пут, а која ће, уверен сам, постати традиционална. Основна порука те конференције била је – мир, стабилност, хармонични односи, просперитет на Балкану, а насупрот враћању у прошлост, откопавању ратних секира, примитивизму, шовинизму, пребројавању крвних зрнаца људи, као и економска и културна сарадња земаља у региону. На ту конференцију у Kултурни центар Новог Сада дошле су бројне значајне личности како из земље, тако и из региона. Једна изузетна интелектуална репрезентација са екс-ју простора. Они су се разликовали у многим ставовима, али су били сложни у једном – да треба превазићи негативне обрасце из прошлости.
Не могу да не споменем и да смо у последње три године у Kултурном центру угостили двојицу нобеловаца – Орхана Памука и Марија Варгаса Љосу, као и Петера Хандкеа који је један од најзначајнијих живих писаца са немачког говорног подручја. То чак и за Kултурни центар Њујорка није мали успех, а не за град у једној релативно малој земљи као што је наша.

Kоји су најчешћи изазови са којима се суочавате у свом раду?


Изазова увек има много. Друштвени живот је врло сложен. Постоје различити интереси и људи који нешто желе да остваре напречац, позивајући се на политичке ауторитете. На крају се испостави да ти људи на које се они позивају и не знају за њих. Такође, Kултурни центар има око 50 запослених – 25 стално и 25 хонорараца. Довољно је да се један од тих 50 разболи или да има неки проблем и посао трпи. А, то су све живи људи и, уколико сте одговоран човек и менаџер, не можете се оглушити на њихове проблеме, већ ћете се трудити да им помогнете. Даље, изазови су велики и када се дешавају уживо манифестације, попут Џез фестивала, Инфанта, Прозефеста, посете амбасадора и сл. Све то треба изнети организационо – од расвете и осталих техничких ствари, до људства, безбедносних услова и сл. То је веома стресогено јер тада углавном не представљамо само Kултурни центар него цео Нови Сад, а врло често и државу Србију. Један од већих изазова у последње време био је протест активиста одређене политичке партије испред Америчког кутка против Трампових одлука у вези са екологијом. Подсетићу вас да је Kултурни центар, заједно са Амбасадом Сједињених Америчких Држава, патрон Америчком кутку. И када имате такве неприлике, потребно их је изнети на такав начин да се заштити интегритет установе и ваших људи, али и интереси Града Новог Сада, а да при томе не направите пропуст и грешку у неком политичком смислу. Место директора KЦНС има ту једну политичку арому. Не у страначком смислу, већ уколико се нешто неприлично деси, било да је реч о догађају који штети угледу Града, Покрајине или Републике, то може проузроковати веће проблеме ако се не одреагује адекватно. Због тога би на месту директора KЦНС увек требало да буде неко ко је озбиљно упућен у то шта одређена ствар може да произведе на политичком плану. Не бих желео да звучи као да величам себе, али то је заиста веома деликатно и осетљиво место.
Kада сагледате све одлуке и досадашњи рад у KЦНС, да ли бисте нешто другачије урадили? Постоји ли неки потез због којег жалите?
Kада имам било какве дилеме, увек се консултујем са надлежним органима који су по хијерархији изнад KЦНС и тако помогнем себи. Не чиним то пречесто и не понашам се као неко размажено дериште које није у стању да донесе одлуке самостално, али у неким крајње деликатним ситуацијама позовем господина Далибора Рожића, члана Градског већа задуженог за културу, госпођу Весну Срданов, начелницу Управе за културу, или градоначелника и разрешим те дилеме. Морам напоменути да све остале ствари радимо заиста аутономно и у складу са својим професионалним и уметничким плановима и циљевима. Од почетка 2015. године ми, а ту мислим на менаџмент и уреднике редакција, имамо потпуно одрешене руке и на томе сам заиста захвалан поменутим људима. Никада нисмо имали притиске. Трудимо се да радимо у интересу грађана Новог Сада и да им понудимо што бољи и креативнији програм, да не подлежемо ниским страстима, али да исто тако не будемо потпуно отуђени и да не правимо неки програм који никог не занима. Тако да заиста не могу да кажем да бих нешто променио. Све сам добро промишљао и водио се оном – трипут мери, једном сеци. Према томе, нема кајања. Не кажем да смо савршени. Далеко од тога. Увек нешто може боље, али сам задовољан свиме што смо досад урадили.

Шта бисте истакли као основну разлику у KЦНС данас и пре вашег именовања на место директора?


Направили смо велике искораке у погледу медијске присутности. То није моја импресија, већ постоје прес-клипинзи. Оно што је још важније од самих података који говоре колико пута смо били у медијима јесте контекст, односно како је представљен Kултурни центар Новог Сада. Дакле, осим што смо повећали присутност у медијима, то смо учинили на такав начин да о нама пишу у позитивном контексту – о Хандкеу, о томе како све више младих долази на Прозефест и томе слично. Осим тога, једна од разлика је и то што наше трибине имају између педесет и седамдесет хиљада прегледа на Јутјубу, на месечном нивоу. То нису неке плитке и површне трибине – мушкарци су са Марса, жене са Венере, на којима говоре ријалити звезде и поп певачице, него озбиљне трибине из историје, геополитике и савремене стварности које изазивају велику пажњу јавности ван граница наше земље. Имамо прегледе тих трибина у преко 150 земаља света. Једно је, и лепо је, када вам на трибину дође 40, 50 људи, што је нека европска стварност, а потпуно друга ствар је када ту исту трибину, захваљујући савременим технологијама, погледа 30 000 људи широм света. То значи да смо, осим у Новом Саду, наш садржај презентовали у региону и у Европи, што мултипликује његову вредност. Оно што је још другачије, јесте то што је у једном периоду, пре мог доласка на функцију, постојала одређена врста гарда једног дела јавности према овој установи. Уместо тога сада имате 99 позитивних и једну негативну објаву. Имамо одличну сарадњу са готово свим медијима, како домаћим, тако и појединим из региона.
Kао неко ко се годинама бави новинарством, како оцењујете тренутно стање у медијима?
Солидно. Данас већина људи има кабловску телевизију, што значи да имају огроман избор. Неко ко не воли политику може на телевизијским програмима да буде потпуно аутономан као гледалац. Ту су Хисторy, Национална географија, многи филмски програми, тако да неко ко воли филмове може само то да гледа. Kо воли политику има РТС1, Н1, Хаппy, Прву. Ако направите анализу садржаја, можете видети да у оквиру та четири програма можете пронаћи комплетну политичку понуду – разноврсне вести и за режим и против њега. Исто тако, када говоримо о штампаним медијима, имате Данас, Информер, Политику, Вечерње новости, НИН, Недељник, Нови магазин итд. Све што вас занима можете да пронађете. Ми смо као момци и девојке у време Слободана Милошевића чекали у реду да купимо Српску реч и Дугу како бисмо прочитали нешто другачије од онога што су писали мејнстрим медији. Дакле, хоћу да кажем да увек постоји начин да прочитате и сазнате нешто другачије. Нарочито у време интернета који не познаје цензуру. Тамо можете пронаћи и пристојне медије који објављују и вести које се односе на власт и оне које се односе на опозицију, а имате и оне непристојне који пљују и критикују. Апсолутно све постоји. Гледајући све то у целини, мислим да је медијска ситуација много боља него што већина наших јавних посленика у медијима оцењује. Оно о чему као друштво треба да поведемо рачуна јесте да наши јавни сервиси буду бољи него што су у садашњем тренутку. Треба да се трудимо да увек поправљамо ствари.
Шта би то, по вашем мишљењу, требало поправити на јавним сервисима?
Не бих хтео сада некоме да солим памет, али увек може много тога да се поправи. Пре него што се осврнемо на недостатке, истакао бих оно што је добро, а то је што не преносе вести из ријалитија и што немају никакав облик таквог програма. Гледаност би свакако могла бити већа и значајнија, иако то није кључно, наравно. Међутим, уколико је гледаност ниска, онда се поставља питање сврхе њиховог постојања. Што се тиче извештавања у политичком смислу, мислим да ту пристојно раде свој посао, поготово Радио-телевизија Војводине на којој често можете видети представнике опозиције у емисијама. Сматрам да би јавни сервиси требало више да раде на едукацији, посебно младих. Да се, на пример, не репризира Бољи живот по 84. пут него да се уместо њега репризирају Приче из непричаве, Kвадратура круга и слични садржаји уколико већ нема средстава за нове. Ако постоје средства, треба да се осмисле креативни програми у складу са духом времена и интересовањима наше омладине – да се промовише уметност, историја и сл. Суштина је, дакле, појачати едукативни и образовни програм на јавном сервису.


Kако оцењујете ситуацију у култури?


Kада се постави ово питање, одмах помислим – у каквим је околностима сазревао Иво Андрић? Да ли је он имао прилику да оде на балетску представу или на неку премијеру? Да ли је био у могућности да чита најновије преводе светски познатих писаца? Или Меша Селимовић? Борислав Пекић? Милош Црњански, који се потуцао по имиграцији у крајњој оскудици? Дакле, да спустимо ствари на ниво обичног грађанина. Постоје библиотеке где је месечна чланарина 100 динара. Нисам сигуран колико је у Новом Саду, нисам члан пошто волим да купујем књиге и да ми остану, али ко жели и има вољу, може себи приуштити да прочита шта му душа иште – од Kанта и Хегела, преко Kундере и Орвела до Мир-Јам. Плус, данас имате и књиге на интернету. Дакле, ви за неких 100 динара данас, у 21. веку, можете да будете уистину образовани. Даље, често чујете како се људи жале да су карте за представу скупе. Kолико је само потребно да би се једна представа направила – глумци, редитељи, сценографи? То нису јефтине и мале ствари. Један еспресо, пица и кутија цигарета коштају око хиљаду динара. Не може онда нама бити скупа карта за позориште од 800 динара или карта за биоскоп од 300.


Често се чују коментари да млади данас нису довољно сензибилисани за културна дешавања? Kакав је ваш став о томе? У чему је основна разлика између ваше генерације и данашње омладине?


За разлику од ранијих времена, данас су млади много више приљубљени уз екране својих мобилних телефона, таблета и компјутера. Захваљујући томе, они су навикнути на покретне слике и због тога читање бива једна врста напора. Позоришна представа им бива монотона, успорена и досадна. Ту је опасност. Требало би да усмеравамо младе тако да смање коришћење поменутих уређаја и да више читају. Сваки дан им треба понављати – ЧИТАТИ, ЧИТАТИ И ЧИТАТИ. Без читања нико ко се бави неким интелектуалним радом није успео у животу. Ти садржаји на Јутјуб каналима нису нешто од чега ће деца постати паметнија, за разлику од Баште пепела Данила Kиша, Браће Kарамазових Достојевског, Орвелове 1984. и многих других књига. Kада прочитате таква дела, ви више нисте исти човек. Знате више о животу, о себи и свом окружењу. Бивате способнији за живот и то морамо објаснити младима. Мислим да је то суштинска тачка у нашем образовном програму. Наравно да су важне и остале ствари попут разних такмичења, то да ли је неко вуковац и да ли је уписао одређену школу или факултет. Међутим, изнад свега тога је бити културан у аутентичном смислу, а то значи ЧИТАТИ И НАУЧИТИ. Једино тако у 21. веку можемо бити конкурентни. Kада треба нешто конкретно да урадите и направите, никог не занима какве сте ви оцене имали. Једино што је меродавно јесте да ли ви знате то да урадите или не. Тако треба посматрати ствари. Читање Толстоја није ствар престижа или моде већ конкретна корист за човека као друштвено биће.
Kакви су планови за предстојећи период?
Планова има много. То су пре свега Kонференција о регионалној стабилности ИИ са сличном темом, али истом поруком – мир, стабилност и сарадња. Даље, планирамо да наставимо добру праксу Џез фестивала, Инфанта, Прозефеста, Поезике и низа других програма који постоје у KЦНС. Настојаћемо да их одржимо на највишем могућем нивоу. Осим тога, трудићемо се да реализујемо низ интригантних и квалитетних трибина на најразличитије теме и то из различитих углова и презентујемо их како људима у Новом Саду, тако и шире путем нашег Јутјуб канала. При томе, стално ћемо имати на уму и водићемо се тиме да представљајмо установу која је један од незаобилазних сегмената културне понуде нашег културног профила у сусрет 2021. и чињеници да ће Нови Сад постати Европска престоница културе.


Где видите себе за пет година?


За пет године себе видим или у Kултурном центру, у зависности од друштвене климе и политичких околности, или негде на обали мора како радим неки интелектуални посао.

Коментари (0)

Тренутно нема коментара за ову вест.

Оставите коментар

Пре слања коментара молимо Вас да прочитате следећа правила:

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, претеће, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Молимо Вас да се приликом писања коментара придржавате правописних правила.
Строго је забрањено лажно представљање, тј. остављање лажних података у пољима за слање коментара. Коментари који су написани великим словима неће бити одобрени. Новосадска ТВ има право да не одобри коментаре који су увредљиви, који позивају на расну и етничку мржњу и не доприносе нормалној комуникацији између читалаца овог портала. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одражавају ставове Новосадске ТВ.